Kuda li me vode ove noći moje? Puste su. Bolne su. Dani nekako i prođu – pogledam decu, pa mi stave osmeh na lice, pa me zaokupe i ja odlutam, pobegnem od same sebe. Dani prođu u poslu, u susretima sa milion drugih ljudi i slušanju njihovih priča, u rešavanju banalnih problema. Ali onda dođe noć. Kada se sve smiri, kada svi spavaju, kada ostanem sama i pogledam se u ogledalu, vidim tugu. Ma, ne moram se ni pogledati u ogledalu, tuga je tu..dolazi nenajavljena, bez kucanja. A ja, mazohista, sedim do gluvog doba noći, puštam je da me obuzme, pričam sa njom, i plačem, i ludački se smejem. Lutam sa njom, od najmračnijeg dna do najsvetlijih visina moje duše, i očajnički tražim odgovore na pitanja koja me muče. A muči me toliko toga, bezbroj stvari o kojima ne mogu naglas da pričam, bezbroj stvari od kojih danju bežim. Racio ili srce? Razum ili osećajnost? Pribranost ili ludilo?

A ON uporno pita: „Šta je sa tobom? Šta ti je?“ A ja ponavljam: „Ništa. Ništa mi nije.“

Jeste mi NEŠTO. Zna ON šta je. Uspela sam, jedan jedini put, da prevalim preko jezika, da pustim glas koji me gušio: „Ne osećam ništa prema tebi. Prema drugom osećam NEŠTO.“

To je to NEŠTO. Ali ON je preko te, teško izgovorene istine, tako olako prešao. Ignoriše je. I pušta me da se kidam, da plačem, da tugujem iz noći u noć..slaba da vrisnem još jednom..da pokažem prstom na istinu. Pa sada, dok ono NEŠTO lebdi između nas, trpim bol do ludila...