Jutro. Idem na posao. Prolazim parkom. Tepam svom tom divnom ozelenelom i rascvetalom drveću. Milujem pogledom grozdove cvetova. Šapatom im kažem: “Divni ste! Znate li kako ste divni?” Oni ćute. Ptice cvrkutom govore sve u ime vesele šarene družine. A meni suze teku niz obraze.
Shit! Sve se probudilo, život svuda oko mene, a ja cmizdrim. I pričam sa drvećem.
U busu, sklupčana, gledam kroz prozor. Počinje jedna od onih kenjkavih pesama Vlade Georgijeva. A meni, naravno, suze klize. Polako, preko obraza, ka ušima. Okrećem glavu, brišem ih i onako šmrktava pričam sama sa sobom.
Polako, ali sigurno shvatam da postajem jedna praaava plačip***a.
Nadam se da će večeras, kada napravim taj krug plača od 24 sata, biti malo lakše. Da ću povratiti optimizam i osmeh. Plašim se da mi ne nestanu iz uglova očiju ove bore smejalice. I da se ne pojave neke nove, sa tragovima bola.
| 
