I have got you under my skin
I've got you deep in the heart of me
So deep in my heart
You're nearly a part of me
I've got you under my skin

I have tried so not to give in
I have said to myself this affair
Never gonna go so well

But why should I try to resist
When baby I know so well
That I've got you under my skin

I would sacrifice anything
Come what might
For the sake of holding you near
In spite of a warning voice
That comes in the night
It repeats and it shouts in my ear

Don't you know blue-eyes
You never can win
Use your mentality
Wake up to reality
But each time I do
Just the thought of you
Makes me stop before I begin
'cause I've got you under my skin

Don't you know you old fool
You never can win
Use your mentality
Wake up to reality
But each time that I do
Just the thought of you
Makes me stop before I begin
'cause I've got you under my skin

And I love you when you're under my skin

Jutro. Idem na posao. Prolazim parkom. Tepam svom tom divnom ozelenelom i rascvetalom drveću. Milujem pogledom grozdove cvetova. Šapatom im kažem: “Divni ste! Znate li kako ste divni?” Oni ćute. Ptice cvrkutom govore sve u ime vesele šarene družine. A meni suze teku niz obraze.

Shit! Sve se probudilo, život svuda oko mene, a ja cmizdrim. I pričam sa drvećem.

U busu, sklupčana, gledam kroz prozor. Počinje jedna od onih kenjkavih pesama Vlade Georgijeva. A meni, naravno, suze klize. Polako, preko obraza, ka ušima. Okrećem glavu, brišem ih i onako šmrktava pričam sama sa sobom.

Polako, ali sigurno shvatam da postajem jedna praaava plačip***a.

Ponovo na usne stavljam stik sa ukusom mente. Hladi mi usne, da ne gore više... Osećam da bride, osećam da trnu...volim taj osećaj. Ponekad čini da prestanem misliti na te tvoje medne usne. Ponekad, opet, čini da baš njih zamišljam, da ih ljubim dugo, dugo...

Jer ti se ljubiš na tako dobar način...

Dođi, vrati me u stvarnost, vrati NAS u stvarnost. Učini da bude java, skini poljupcima ukus mente sa mojih usana. Prekini ovu agoniju, ovo životarenje bez smisla i udahni mi život. Donesi u moje nozdrve miris divljih ljubičica. Samo ti to možeš. Samo ti si donosio dah proleća i u najhladnija jutra. I zauvek si ostao u mojoj duši ona nežna mala ljubičica što donosi osmeh i sreću, što pretvara život u večno proleće...

Prođe još jedna noć.

Čudna.

Protkana nesanicom, trzajima i urlicima duše.

Ništa gore od ovakvih noći.

Nakon što te vidim, a ne nagledam te se.

Nakon što te osetim, a ne nauživam se.

Nakon što te dodirnem, a već sledećeg trena te nema.

Mogu se zakleti, još malopre si bio tu.

Osetila sam dodir kože,

miris,

pogled,

dah na mom vratu.

Okrenula sam glavu.

Pružila ruku.

Videla sam samo prazninu.

Ruka je ostala pružena u vazduhu.

Jer tebe nije bilo.

Ne znam, ne vidim kada je i gde prvi put zapelo. Nisam bila svesna toga, a zapelo je jako. Vukla sam i vukla, mučila se i danas konačno više nemam snage…  Ne, neću da priznam da nemam snage! Imam ja snage, mnogo još mogu, ali čuvam je za neke druge ljude, za neke druge životne lekcije.

Duga je priča o mom ustajanju na levu nogu. Verovatno ću vam je jednom ispričati.  Reče neko da sam ustala na levu nogu još onog dana kada sam upoznala njega. Sasvim moguće.

Kaže mi moja sestra sinoć da pišem sve detalje, da vodim dnevnik, jer jednom će od svega možda postati dobra knjiga. Nasmejah se. Setih se brata koji kada govori o mom životu poslednjih godina, govori o „španskoj seriji uživo“. Scenariju nikad kraja. Stalno novi zapleti. Raspleta nigde.

A ja samo želim da ovaj pakao što pre prođe.

Naiđu žute minute, naiđu crne misli, ali brzo ih oteram. Ne mogu dozvoliti sebi taj luksuz da razmišljam negativno. Dovoljno je mraka, konačno palim svetla.

Nijedan delić pesme neću da citiram. Potpisujem je celu :

Malopre.

To je taj momenat.

Problem je to što ga nisam svesna dok traje.

Momenat u kome zapravo nisam svesna ničega osim nas dvoje.

"Ukrašću te jednog dana..." - onda kada oboje budemo svesni tog trena u večnosti, tog traga u beskraju...

Ostajem bez daha, gušim se od čežnje koja cepa dušu na sitne deliće, od želje da si pored mene, da te ljubim, da te milujem, da te volim pogledom, da ti pričam dodirom, da mi staviš osmeh na lice - onako kako samo ti znaš...

Жао ми је.

Жао што немам довољно снаге.

Жао што не могу да урадим оно што мени треба, оно што мени прија, оно што мени враћа осмех на лице.

Жао што не могу да останем, што немам довољно добре разлоге, што немам када.

Жао ми је што се мучиш, што тражиш ону праву реч...

Жао ми је што сам отишла, онда када је било избора, када сам могла да останем.

Жао ми је што ову чисту љубав гушим, уместо да јој удахнем живот.

Жао ми је што не умем да је ушушкам, да је угрејем, да јој дам крила и пустим је слободну да живи заувек.

Proživljavam, doživljavam, ponovo i ponovo...svaki pogled, svaki dodir, svaki poljubac...sve ponovo osećam...ne mogu da mislim ni o čemu drugom...vidim ti oči, cakle se u polumraku...osećam te, svaki delić tvoga tela osećam...dodirujem...

Onog trenutka danas, kad sam izašla iz stana i zakoračila na ulicu, na svetlost dana...istog tog trena želela sam da vrisnem, da stanem, okrenem se i vratim se tebi...ovaj put zauvek...

Da ti obrišem suze koje ostavih na pragu, da te zagrlim, da nikada više ne odem…da ti konačno dozvolim da mi kažeš stihove koje želiš…da me pitaš je li moralo tako dugo bez mene…jer ja sam ta, samo za tebe rođena…

Imaš čime da me mrviš,

imaš čime da me sateraš u kut,

a nit' te volim niti mrzim,

ja te samo jasno vidim ovaj put...

Kako se sebi izvinuti?

Kako sebe posavetovati?

Meru za ljubav kako naći,

meru za život kako odrediti?

U potrazi za srećom dokle ići

i kako je prepoznati?

Dokle da nosim lažni osmeh?

Dokle da tražim tvoje oči?

Dokle da istinu zovem greh?

Do kad da mrzim letnje noći?

Tuga mi spava u duši,

moje srce dom joj je postalo,

kako da je oteram, ugušim,

da sačuvam zrno sreće preostalo?

By BubaErdeljan

„Kako ti nije žao, zašto si takva, vidiš li koliko se trudim?“  

Uh, jebote, ko je ovde lud, a ko zbunjen?!

Da li ti to treba? Sažaljenje? Eh, dragi moj, ne ide to tako. Mogu ti dati sažaljenje, ali zašto ti ono treba? Glupost. Nezrelo, tupavo, kretenski, bedno...

Ponašaš se godinama kao nadrkani kreten, kao skot bez osećanja, pa kad vidiš da nemam više strpljenja i živaca, ti rešiš da se menjaš. Počinješ da se trudiš. Vidim ja da se trudiš. I očekuješ ordenje nakon 2 meseca truda. A da li si to ti? Koliko to može da traje? Volela bih da mogu da odglumim ludilo, zaljubljenost, da ponovo budem gluva i slepa i jadna, pa da vidim koliko bi trajalo to tvoje menjanje...da vidim koliko ti treba da ponovo budeš onaj stari...

Da li da mislim da si sebičan, da si se uplašio, da ne znaš gde bi i šta bi ako dođe do kraja...ili nije tako...ne znam! I ne mogu znati.

Nije me briga što se trudiš! Nisam zlopamtilo, ne teram inat, ali prosto je došlo mojih 5 minuta. Sve se izokrenulo.

Zar može biti inat i gluma to što ništa ne osećam? Vidiš li moje lice dok me dodiruješ...vidiš li moje zatvorene oči, ruke koje miruju...čuješ li moje ravnomerno disanje...osećaš li ravnodušnost moga tela, hladnoću moje kože...?

To nije gluma. Jednostavno, ničeg više nema. Naprosto se desilo i ne traži krivca – krivi smo oboje. Upravo zbog toga ne sažaljevaj sebe. I ne traži sažaljenje od mene.

Reči… Tražim one najnežnije, najljubavnije, najjače, naj, naj… Tražim svoje, naše...prebiram po sećanju, prebiram po sebi, po tebi...

Ma ne - sve su reči naše, i izgovorene i neizgovorene, i one koje u stih stavlja neko drugi, a ne mi...
Svaka nosi u sebi ljubav, svaka nosi u sebi nas...

Ali mom uvu i srcu ništa nije lepše, ništa nema jače od onih par jednostavnih reči - da si ti duša moje duše...

I kako tu, baš na tom mestu, reč duša zvuči...samo tada, duuušššššššša - tako meko, tako toplo, tako nežno, šuškavo, ušuškano u nas, u zagrljaj, u dodir, u poljubac, u večnost...