Pokušavam da izađem iz lavirinta po kom lutam već godinu dana. Uzalud. Moja neodlučnost uvek me pobedi. Lepo kaže moja Ljubičica: "Teorija ti je odlična, ali praksa ti je ravna nuli!" Znam to. Takva sam, oduvek i zauvek. Jesam sebi nekada govorila Seize the day! , ali šta sam preduzela? Malo toga. Ništa.
I setih se razgovora sa g-đom psihologom od pre decenije. Nakon kratkog razgovora, dođoh kući i uzeh papir i olovku. Napravih dve kolone- za ono što želim/volim i za ono što ne želim/ne volim. Pisala, pisala, ma čitav roman je to bio o ZA I PROTIV! Na kraju, ustanovim da mi ni to nije pomoglo da shvatim šta dalje, nigde nije bilo nečega što bi prevagnulo i prekinulo moju agoniju. Precrtala sam sve. I napisala par stihova. Moj odgovor g-đi psihologu i njenim glupim kolonama:
Ne znam ti ime, miris, boju;
Oblik ni konturu tvoju ne vidim ja.
Ipak, ka tebi pružam ruku svoju,
Ipak te prepoznajem u hodnicima sna. | 
