Čitam ih. Svakodnevno. I nerviram se. Ne volim isfolirane likove, a oni to jesu. Pitam se, koja su po redu generacija koja je rođena u Beogradu? Možda su prva, eventualno druga. Ali, vole da razmišljaju snobovski, da budu fancy, u trendu. Citiraju onog „ koji danas razbija džipove, a žickao je za čaj „ ( Bože, kako ga je lepo Bogdan Tirnanić opisao ).

Pišu o muzici koju slušaju, i pritom ismevaju sve one koji slušaju drugačiju muziku. Pišu o politici, i samo je, po njima, njihovo političko gledište ispravno, sva ostala su mračna, zločinačka, i često vređaju one koji drugačije misle ( kao bore se primitivizmom protiv primitivizma, strašno ).

Slušam ih ponekad, ne svojevoljno, već zato što većina taksista u ovom gradu sluša njihov jutarnji program. I tada, jedva čekam da stignem tamo gde sam krenula, jer mi je mučno da slušam taj namešten, usiljen smeh. Tu, u tom jutarnjem programu, pljušte uvrede protiv svih koji drugačije misle.

Oni su svi, kao urbani. A šta smo mi koji drugačije mislimo? Seljaci, luzeri, primitivci, ili mračne sile prošlosti, po njihovim kriterijumima?

Ne pristajem na njihovu deobu Srbije. Nisam luzer. Ne pripadam mračnim silama prošlosti.

Ali, ne mogu i neću da razmišljam kao oni.

Nisam fancy, ne pratim trendove, imam drugačije političko mišljenje, slušam običnu muziku ( ne narodnjake, ali ne i neki tvrdi rock’n roll ).

I, ono najvažnije, da mi neko plati da imam svoj blog „ tamo „, ne bih pristala, ni po koju cenu.

Eto, morala sam da napišem šta mislim o tom, nedavno otvorenom, blog portalu, i o ljudima koji tamo pišu...i o onima koji vole P.Lukovića, i o onom što je nekad žickao za čaj ( ne tako davno ).

Sada mi je lakše.