I bi Referendum. Glasači iz Crne Gore su glasali, i izabrali da žele da žive sami. Dobro, sada smo nezavisna Srbija, bila je prva moja reakcija. Odmah iza te reakcije usledila je druga- neka neobjašnjiva tuga. Raspala se država, i normalno je da budem i tužna.

Ovih dana osećam BES! Ljuta sam, i besna zbog jednog političara. Nije ni važno kako se zove ( dalji tekst će vam otkriti o kome se radi ).

Ja znam da velika većina političara često ne govori istinu, ili je izbegava. To nije nikakva tajna. Retki su oni koji ne lažu, ali postoje, no oni nisu tema ovog teksta.

Pažnju na sebe privlači gospodin koji uporno tvrdi nešto što nije istina. I svakom svojom novom izjavom čini da stvari, po njega, budu gore. Bolje da je ćutao.

Dnevne novine su došle do fotokopije njegovog dokumenta, i demantovale su sve njegove izjave.
Jednu stvar ipak nisu napomenule te novine- gospodin već godinama ima uredan dokument iz Srbije ( tačnije, produžava rok važenja tog dokumenta-kad istekne ).

I zato osećam bes. Kako može da daje takve izjave? KAKO???

Nisam pristalica onih bivših Slobinih koalicionih partnera, niti imam nešto protiv nezavisnosti- samo sam objektivna...tj. trudim se da to budem.

Ne mogu da čestitam pobednicima, kad znam da je pobeda..takva, kakva je.

I ne mogu da se radujem mojoj novoj nezavisnoj državi, kad znam kako smo došli do te nezavisnosti.

A o gospodinu kome sam posvetila deo teksta- ne mislim više ništa. Nisam profi novinar, da bih ga napadala ( i završila na sudu ), niti sam političar da bih se sukobljavala sa njim.

Preostaje mi samo, i jedino samo da se čudim...al’ čuda traju kratko ( kao u onoj poslovici ) i brzo jedno čudo zameni neko drugo-novo.