105
zašto mislim na tebe i ne mogu da spavam, noćima već.. budim se u zoru, pre svanuća, dočekujem jutra vrteći u glavi sve neke reči, za, protiv, vodeći neki nevidljivi, besmisleni rat, čiji ishod je već odavno poznat.. nisi li otišao, stavio tačku, na svoje srce, okrenuo se u nekom drugom pravcu, vedro gledajući u budućnost koja ti dolazi, oslobođena mene..
jesi, znam to. znam da si povratio veru u život, u to da ti se sreća možda ponovo smeši tu iza sledećeg ugla, da te čeka, i ti joj prilaziš, pleteš te sitne paučinaste niti ka njoj, ideš otvorenog lakog koraka, ne okrećeš se..
znam to. sve što mi je ostalo moje je, tvoje više ama baš ništa nema tu gde sam sad.. osećam zid, energetski između nas, koji mi ne dozvoljava ni da te nazovem više, koji mi spušta ruku, vraća slušalicu na mesto, ne da prstima da otkucaju poruku..
kao što mrtvi ne mogu biti ponovo živi, s onu stranu ogledala vratio li se ko.. te slike našeg zajedničkog života budućeg, našeg možda deteta, sunčanih letovanja i zimskih večeri koje bi provodili negde ušuškani jedno kraj drugog..
nije on taj, alo bre, nerviraš me..a ako se pitaš sve to i sumnjaš u ono što već ionako znaš, nazovi ga, pusti ga da te ponovo povredi, oseti to još jednom, čisto da te vrati u život u stvarnost pa makar ti ista bila neizdrživa
i ne oklevaj.
...
...