Dve Marije

Čudno je kako nas bol čini jačima.. kako se, kad misliš da će ti se telo dezintegrisati, ako ostaneš u tome, ne identifikuješ se, samo posmatraš, i budeš potpuno iskren prema sebi, ne umanjuješ ništa, ne pojačavaš, ne zavaravaš se, ne bojiš svoje iskustvo bojama koje bi prijale egu nego pustiš da iz tame izroni onaj najdublji glas koji jednostavno Zna, da ti kaže šta ti se dešava, baš u tom trennutku, trenutku pre svitanja kada je noć najtamnija, lagano, čudesno, otvore neka nova vrata, negde, u svesti..
Istine koja te, kako si već čuo million puta, ali ti nije značilo ništa, do tvog iskustva, oslobađa..
Ostaneš sam. Ostaneš potpuno sam i nemoćan poput deteta u utrobi majke, samo što ovde ti budeš taj koji porodiš sebe.
Odbaciš sve potrebe, sva svoja očekivanja od drugih, traženje njihove pažnje, njihovog prepoznavanja tebe, u bilo kojem obliku, odbaciš taj nepresušni izvor mizerije, i ostaneš sam, u vakumu, slobodan, spokojan..
Ispunjen samo svojjim životom, životom koji je isti u tebi i u svakome, u drveću pod balkonom, pticama, kamenju..
Shvatiš, to je sve što ti je potrebno. A to izvire u tebi, tačnije, to protiče kroz tebe.
Tačnije, to je sve što se događa na ovoj zemlji, i u svemiru, i ti, možeš samo da slaviš to proticanje, to je sve što možeš da učiniš, nema drugog zadatka koji treba da se ispuni jer je sve, već ispunjeno, slutiš.
Nisi siguran šta ćeš sa tom svetlošću što te obasjava, sa tom mirnom, blagom, blistavom oreolom koja pada na tebe, nisi siguran da je to ono što si tražio ali začudo, ne opireš se, predaješ se, ćutis..
Vidiš svu bol skupljenu u sebi eonima.. negde iz podsvesti ti izrone reči, voleti druge kao samoga sebe.. kako ćeš voleti druge ako ne voliš prvo sebe, shvataš, voleti sebe to je sve što trebaš učiniti.. voleti život koji protiče kroz tvoje vene, kroz tvoj mozak, onaj najživlji, ničim uslovljeni, neomeđeni život, tako čudesan sam po sebi.. tek tada ćeš, drago biće, moći, da uistinu voliš druge..
Pre toga to su samo kao slikovnice za decu, bajke koje su ti čitali kad si bio mali, predstave koje si pravio u svom sopstvenom teatru, trebali su ti ti drugi, da, ah kako samo naravno, trebala su ti sva ta iskustva da bi shvatio, da bi video, da bi mogao..

Nikada nisi video tako jasno. Nikada nisi ni pomislio da bi, ljubav, poput boga, ako je želis “imati” uvek, mogla da “zavisi” samo od tebe samoga.. nisi uopšte kapirao šta to znači, čak i ako si to ikad negde čuo.. bile su to samo reči

Smešiš se. gledaš sunce, ljude na ulici, kuckaš nešto na tastaturi, nisi baš pravo siguran ni šta, još manje zašto, samo kuckaš kako ti dolazi, pokušavaš da shvatiš razmere, znaš da ne možeš sad i da nije trenutak, ali znaš, da će doći..

Puštaš neku pesmu, tiho, za sebe, u daljini prolaze zeleni vozovi, isto kao i juče, isto kao i eonima pre tebe, samo što više ništa, nije isto

edit:)