Uklonite povez sa očiju. Ako to ne učinite izgubili ste pravo da promenite bilo koga i bilo šta. Sve dok ne budete svesni samih sebe, vi nemate pravo da se uplićete u svet i druge ljude. Prvo se suočite sa svojim negativnim osećanjima, tako da, kad krenete da promenite druge, ne podjete od mržnje, već od ljubavi.... .....ne mešajte se u slobodu drugih - u svemu ostalom ste slobodni.... zobana nije na forumu =============
..............
.
stranica dnevnika.....
Znas da se samo srusim u krevet i zaspim...od prevelikog premora...znas da se ponekad tesko budim...ne secam se sna...ali ostane osecaj koji stvori onu tegobu u grudima i sprecava vazduh da te nesmetano dise.... ponekad se secam svega... ali nemam osecaj koji ostane da bridi na jeziku ili treperi u oku koje krmeljivo... pokusava da ugleda poznatu belinu plafona ne bi li se brze vratila u realni svet kontrolisanih obmana...znas da su zore... bas kao ova sada...blago vetrovite i sveze... zeljna sam ledenog vetra da me siba po licu ne bi li odganala svu vrelinu koja se danima upija u mene... gori me... przi... mozda je jos neka zora bila ovakva... ali ja sam sanjala i nisam je cula... nisam je osetila...znas da te sanjam... svesna da je samo tvoj obris zalutao u moju podsvest...drsko ti scepam konture i vodim te kroz polja pognutih suncokreta... trazim ti divljenje u oku zbog bistrog potoka koji zamutimo bosim nogama umornim od pesacenja kroz pustinje sopstvenih sustina... a onda polako... svaka moja emocija... daje ti lik... pretvara te u miris... daruje mi dodir... daruje mi osmeh... savrsen osmeh... za savrseni san...
Znas da ponekad boli i samo postojanje... postojim za druge... grabe me... komadaju... uzimaju delove koje ne mogu da kupe... a onda se jednostavno okrenu i sa osmehom odsetaju od mene... zadovoljni jer su dobili sta su zeleli... nije vazan nacin... takvi su ljudi... znam... nije vazan nacin.... cak ni motiv za mnoge stvari vise nije vazan... vazno je samo dobiti strast koja izaziva svojom nedostupnoscu...
A onda izadjem na terasu... zagledam se u nebo i pustim hladnocu da se igra po kozi...pokusavam da udahnem delic vazduha koji si izbaco iz sebe ne bih li te osetila... lecim samu sebe svakim udahom svezine jutra...osecam miris mojih cempresa koji se euforicno igraju u namenutom ritmu jutra... pustam misli da odlaze i dolaze... prihvatam istine i odbacujem lazi... zatvaram oci i pomislim...Boze...Da li On zna... koliko je jako tesko ziveti bez njega pored sebe...sa saznanjem da je tako blizu...Boze Da li On zna koliko ga Volim.... ======
Znas da ponekad boli i samo postojanje... postojim za druge... grabe me... komadaju... uzimaju delove koje ne mogu da kupe... a onda se jednostavno okrenu i sa osmehom odsetaju od mene... zadovoljni jer su dobili sta su zeleli... nije vazan nacin... takvi su ljudi... znam... nije vazan nacin.... cak ni motiv za mnoge stvari vise nije vazan... vazno je samo dobiti strast koja izaziva svojom nedostupnoscu...
A onda izadjem na terasu... zagledam se u nebo i pustim hladnocu da se igra po kozi...pokusavam da udahnem delic vazduha koji si izbaco iz sebe ne bih li te osetila... lecim samu sebe svakim udahom svezine jutra...osecam miris mojih cempresa koji se euforicno igraju u namenutom ritmu jutra... pustam misli da odlaze i dolaze... prihvatam istine i odbacujem lazi... zatvaram oci i pomislim...Boze...Da li On zna... koliko je jako tesko ziveti bez njega pored sebe...sa saznanjem da je tako blizu...Boze Da li On zna koliko ga Volim.... ======
za laku noc.........
Tamna je noc....i nista od svetlosti zvezda ne dopire do oka,ali do srca dopre svaki zrak zvezdanog sjaja....i vrati me tamo gde sam sve ostavila......netaknuto.... Dotaknula sam *tisine* svojih nekadasnjih prica za laku noc. Menjaju se snovi i negoduju prošlosti na fotografijama. Ipak moje zelje ostaju razbacane u kartonskim kutijama. Zaboravljene u povremenim nedostatcima inspiracije. Umorna sam od pogresnih omeksivaca na izbledelim majicama i zaboravljanja telefonskih brojeva najdrazih osoba.
Opet nekako volim svojih ovoliko godina. U komadu. I detinjstvo ostavljeno u njima. Sa sarenim perlama na mojim rukama .Uspela sam sacuvati malo tog deteta ...u sebi. Odrastanje je uvek volelo voditi sukobe. I igrati se skrivaca po livadama ostavljenih stvarnosti. Ne trebaju mi ozbiljni razgovori da bih bila dovoljno dobra za ovaj svet. Ja imam svoj. I baš su mi dragi odnosi u njemu. I ljubicaste zvezde koje poseduje ....i bezbolni poljupci.
Moj svet ima tisucu hiljada stabala nespola u rano prolece.(ne znate sta su nespole?...nije vazno,slatko je ...voce ) I jos toliko kolaca moje bake. I ima ljubavi koje se ne boje drzati za ruke. I puno toga ima moj svet. Zasto nikada nisi naucio sanjati o letu. Ja sam svoje snove vec odavno obojila drugim bojama. A one poklonjene sam istrosila. Mogu ti samo pricati o moru i nedefinisanosti zapeloj u mojoj kosi. Negde izmedju peska i soli.Zima je prosla i mozda neces shvatiti. Mozda ces pozeleti planinske pahulje snega.....opet.... one koje mi donose hladnocu i nemire. Ja ti mogu samo pricati. O toplini i leprsavim haljinama. Da pozelis plesati kada *dodjem*. Mozda ces jednom otkloniti nedefinisanost i zalupiti vrata emocionalnom neredu u ormaru tvoje sobe. Mozda ces pozeleti pevusiti ljubavne pesme. Oprosti ali sada ti mogu samo pricati. Molim te sanjaj ponekad, ako budes trcao livadama i budu padale latice sa krosanja stabala i mirisale neobicne topline izmedju jos neprocvalih cvetova. Naci ces me. Tu sam oduvek bezala od ozbiljnosti. I cekala nekoga da me uzme,.. za ruku.
Opet nekako ipak volim svojih ovoliko godina. U komadu. Mozda i svoje drugacije price .....za laku noc..... mozda..... Vec sam par meseci u nedostatku poznatih mesta i uspomena ......... Dugo se privikavam na odsutnost njegovoga glasa. Ne volim duga predavanja i rupe u rasporedu. Ne volim neprekidne kise, komplikovane izlaske i pretrpane vozove. Ne volim boli koje me slede po ulicama.....i pored reke.... Radujem se kratkom povratku. Osecaje cu pretrpati u kofer, i sve tuge. Vratiti cu se osmesima svih dragih ljudi koje cu videti......mozda je i ovo bilo zbog odlazaka.....ili dolazaka,tamo....negde gde mogu lako dotaknuti *tisine* mojih nekadasnjih prica ,za laku noc...... ====
Opet nekako volim svojih ovoliko godina. U komadu. I detinjstvo ostavljeno u njima. Sa sarenim perlama na mojim rukama .Uspela sam sacuvati malo tog deteta ...u sebi. Odrastanje je uvek volelo voditi sukobe. I igrati se skrivaca po livadama ostavljenih stvarnosti. Ne trebaju mi ozbiljni razgovori da bih bila dovoljno dobra za ovaj svet. Ja imam svoj. I baš su mi dragi odnosi u njemu. I ljubicaste zvezde koje poseduje ....i bezbolni poljupci.
Moj svet ima tisucu hiljada stabala nespola u rano prolece.(ne znate sta su nespole?...nije vazno,slatko je ...voce ) I jos toliko kolaca moje bake. I ima ljubavi koje se ne boje drzati za ruke. I puno toga ima moj svet. Zasto nikada nisi naucio sanjati o letu. Ja sam svoje snove vec odavno obojila drugim bojama. A one poklonjene sam istrosila. Mogu ti samo pricati o moru i nedefinisanosti zapeloj u mojoj kosi. Negde izmedju peska i soli.Zima je prosla i mozda neces shvatiti. Mozda ces pozeleti planinske pahulje snega.....opet.... one koje mi donose hladnocu i nemire. Ja ti mogu samo pricati. O toplini i leprsavim haljinama. Da pozelis plesati kada *dodjem*. Mozda ces jednom otkloniti nedefinisanost i zalupiti vrata emocionalnom neredu u ormaru tvoje sobe. Mozda ces pozeleti pevusiti ljubavne pesme. Oprosti ali sada ti mogu samo pricati. Molim te sanjaj ponekad, ako budes trcao livadama i budu padale latice sa krosanja stabala i mirisale neobicne topline izmedju jos neprocvalih cvetova. Naci ces me. Tu sam oduvek bezala od ozbiljnosti. I cekala nekoga da me uzme,.. za ruku.
Opet nekako ipak volim svojih ovoliko godina. U komadu. Mozda i svoje drugacije price .....za laku noc..... mozda..... Vec sam par meseci u nedostatku poznatih mesta i uspomena ......... Dugo se privikavam na odsutnost njegovoga glasa. Ne volim duga predavanja i rupe u rasporedu. Ne volim neprekidne kise, komplikovane izlaske i pretrpane vozove. Ne volim boli koje me slede po ulicama.....i pored reke.... Radujem se kratkom povratku. Osecaje cu pretrpati u kofer, i sve tuge. Vratiti cu se osmesima svih dragih ljudi koje cu videti......mozda je i ovo bilo zbog odlazaka.....ili dolazaka,tamo....negde gde mogu lako dotaknuti *tisine* mojih nekadasnjih prica ,za laku noc...... ====
ne placem, suze teku same
====
...tako to obicno biva u zivotu...
...cesto se nadjes sa pravom osobom u pogresno vreme i na pogresnom mestu... i od prevelike zelje sagoris u predanosti svojoj dusom i telom da udovoljis... da se nesebicno zrtvujes... najlepse pobude koje sticajem okolnosti Zivot opovrgne na najneverovatnije moguce nacine... kao da se sam djavo narugao izvrnutom kombinatorikom/logikom koja nema vidljivog smisla! ...zato u toj igri nerava... samo najjaci opstaju... mogu da razumeju sapat Zivota [whispering of the Life]... i mireci se sa Sudbinom... da se nasmeju samima sebi... produze dalje... i prihvate takve stvari kao normalnu pojavu! ++++++++ Da li zelim i sta zelim? Znam i ti se to isto pitas.Zelim da mi sapces svoje snove,zelje,putovanja kroz bajku samo za nas pisanu.Kad zatvorim oci sanjati te,cekati sapat prije spavanja,citati govor tvoje duse,srca,tela.Zelim da carolija sna obavije ruke oko mene,odvuce me u svoje odaje i polegne pored tebe na plavu prostirku ljubavi.
imam jednu zelju....
samo jos jednom da odem u Porec
sta je sudbina?
===
naci :zaboravljenu ljubav posle 20 godina.....????
naci :zaboravljenu ljubav posle 20 godina.....????
laku noc.............
==== =====
trazim mir....
===== =====
sreca je..................??? muzika
==========
Samo se po sebi podrazumeva da se bojimo nesrece....ali zasto strahujemo i zaziremo od srece?Zasto iznenada postajemo uznemireni upravo onda kada za to nema nikakvog stvarnog razloga i kada, naprotiv, postoje svi uslovi da budemo srecni?
Mozda nas plasi privremenost srece jer je ljudski zivot nesiguran i povoljne prilike se lako mogu pretvoriti u svoju suprotnost......a privremenost nemozemo da podnesemo uprkos tome....ili upravo zbog toga....sto dobro znamo da je sve na ovom svetu privremeno. Mozda se potajno pribojavamo da cemo zbog srece biti svirepo kaznjeni?
Mozda pomisao na srecu kod nas skoro automatski priziva slutnju neke velike nesrece?Mozda nam se cini da je sreca lakomisleno izazivanje sudbine,pa se radije drzimo nekog neodredjenog stanja,koje nije ni sreca ni nesreca.....vec neka tupa potistenost i gorcina,jer se tako osecamo sigurnijim.
Mozda se odricemo srece jer ne zelimo da se odreknemo prezira prema svemu sto nas okruzuje.......a srecan covek nista ne prezire!Mozda sebi zabranjujemo srecu jer smo navikli da sebe kaznjavamo.
Mozda se bojimo srece jer se bojimo sebe samih.....a sreca je stapanje sa sobom.....osecanje jedinstva i punoce.
Ne zazirimo od srece.Necemo zbog srece biti kaznjeni.......niti ce nam ona navuci na vrat neku veliku nesrecu.Necemo sebe srecom ni unistiti.....ni uciniti plitkim i povrsnim.....a prezir je i onako bedna zamena za punocu zivota......dok je sebe kaznjavati besmisleno.
Dobro otvorite oci...sreca je bas mozda ispred vas...ne dozvolite da vam promakne! ======= =====
Samo se po sebi podrazumeva da se bojimo nesrece....ali zasto strahujemo i zaziremo od srece?Zasto iznenada postajemo uznemireni upravo onda kada za to nema nikakvog stvarnog razloga i kada, naprotiv, postoje svi uslovi da budemo srecni?
Mozda nas plasi privremenost srece jer je ljudski zivot nesiguran i povoljne prilike se lako mogu pretvoriti u svoju suprotnost......a privremenost nemozemo da podnesemo uprkos tome....ili upravo zbog toga....sto dobro znamo da je sve na ovom svetu privremeno. Mozda se potajno pribojavamo da cemo zbog srece biti svirepo kaznjeni?
Mozda pomisao na srecu kod nas skoro automatski priziva slutnju neke velike nesrece?Mozda nam se cini da je sreca lakomisleno izazivanje sudbine,pa se radije drzimo nekog neodredjenog stanja,koje nije ni sreca ni nesreca.....vec neka tupa potistenost i gorcina,jer se tako osecamo sigurnijim.
Mozda se odricemo srece jer ne zelimo da se odreknemo prezira prema svemu sto nas okruzuje.......a srecan covek nista ne prezire!Mozda sebi zabranjujemo srecu jer smo navikli da sebe kaznjavamo.
Mozda se bojimo srece jer se bojimo sebe samih.....a sreca je stapanje sa sobom.....osecanje jedinstva i punoce.
Ne zazirimo od srece.Necemo zbog srece biti kaznjeni.......niti ce nam ona navuci na vrat neku veliku nesrecu.Necemo sebe srecom ni unistiti.....ni uciniti plitkim i povrsnim.....a prezir je i onako bedna zamena za punocu zivota......dok je sebe kaznjavati besmisleno.
Dobro otvorite oci...sreca je bas mozda ispred vas...ne dozvolite da vam promakne! ======= =====
Izveštaj posete Bajdena
Uprkos bezbednosnim rizicima, vratio sam se živ i zdrav iz Srbije, simpatične državice na krajnjem istoku Kavkaza. Vreme je bilo divno, nisam verovao da i tamo sija sunce, ali se, eto, ispostavilo drugačije. I ne samo to, činilo se da se niko ne plaši te sjajne kugle s neba i ne beži u pećine dok ne zadje...
Mada sam bio ubedjen da ćemo sleteti na neki od aerodroma susednih država, jer Beograd, njihova najveća naseobina, nema svoj, informacije CIA o postojanju asfaltne podloge u nečemu što zovu Surčin ispostavile su se tačnim (proveriti da li se ispod piste nalazi masovna grobnica indijanskih starosedelaca koje su Srbi istrebili 1268. godine). Čak su, u čast mog dolaska, tom simpatičnom objektu dali ime našeg velikog naučnika Nikole Tesle! Baš slatko od njih.
Ljubazni momak kojem sam po sletanju utrapio kofere ipak nije bio bagažista, već njihov predsednik?! Izvinio sam mu se i dao 20 dolara bakšiša... Takodje, bradata gospodja, koja je ćutke išla za nama saplićući se o sopstvene noge, uopšte nije gospodja - već premijer, zovu ga Mirko, valjda. Malo se naljutio kada su agenti tajne službe tražili da vrati buket namenjen prvoj dami, pa sam i njemu dao 20 dolara. To ga je oraspoložilo.
Fascinirao me je evolucioni napredak ovog plemena - dosta njih se uspravilo i sasvim dobro hoda na dve noge! Izgleda da su to pozitivni efekti bombardovanja?! Srećan sam što vidim da sam se zalagao za pravu stvar!
Možda bi još nekoliko naleta od njih stvorilo čak i progresivnu vrstu. Vredi pokušati. Videćemo...
Na putu do hotela (imaju i to, Hilari ipak nije bila u pravu) primetio sam da za jednu "bandu nepismenih degenerika, ubica beba, kasapina i silovatelja" i ne izgledaju previše ružno. Iz kola nisam uspeo da vidim lovišta u kojima se prehranjuju jedući stare i iznemogle. Simpatični dekica zvani premijer pokušao je da me ubedi da nije baš tako i zakleo se da poznaje čoveka starijeg i od Amerike koji ne da nije pojeden, već ima i nekakvu funkciuju u njihovom plemenskom savetu?! Ne verujem! Prezime tog čoveka zvuči kao naziv nekakvog monstruoznog plana za istrebljenje starije populacije: Krkobabić?! Srbi su to...
Razgovor sa predsednikom bio je dug, iscrpan i naporan! On je insistirao na priči o nekakvom Kosovu (koliko sam shvatio reč je o srcu Srbije, koje je greškom transplantovano drugom), dok sam ja pokušavao da saznam šta je uradio s mojim koferima. Dao sam mu još 20 dolara - nazvao je nekog Ivicu, taj se valjda razume u koferčiće. Pitao sam da li i njemu da pošaljem bakšiš, rekao je: "Ne, Ivica sve radi iz ubedjenja!" Fin neki čovek.
Posle smo otišli u zgradu ispred koje su u bronzi izlivena dva čoveka kako zlostavljaju konje. Kažu da im je to skupština, a da pomenuti kipovi nisu prikaz njihove tradicije, već umetnički izražaj. Sumnjam, Srbi su to...
Dočekala me je gospodja neuropsihijatar, koja rukovodi tom eksperimentalnom terapijom: rad bez dnevnica - doktorka Slavica.
Čim sam ušao, skočila je ogromna žena u beloj majci sa likom nekog čoveka s naočarima i baburastim nosem, uhvatila me za kosu i, pretpostavljam, pozdravila na tradicionalan način plemena iz kojeg dolazi: "Jebem vam sve po spisku, prokleti da ste! Zatrlo vam se seme i pleme, Tačijeve sluge!"
Poneo me je taj emotivni trenutak, odstupio sam od protokola, uhvatio sam i ja nju za kosu i cimao, ponavljajući "Thank you, you too..." Plakali smo oboje...
Žao mi je što nisam uspeo da saznam da li zaista postoji to što zovu Mladjan Dinkić ili je samo reč o legendi koju prepričavaju, tešeći se kad im je teško.'
"Projekat Čeda" odlično napreduje! Polako mu se vraća i boja u lice. Nismo imali vremena da se ispričamo, žurio je da uspava nekakvu Bebu, kaže da je samo vožnja džipom umiruje.]
Nije mi bilo svejedno kada je pala noć i kada su Srbi počeli da zavijaju na mesec. Sklupčao sam se na krevetu i brojao "tomahavke", nekako sam uspeo da zaspim...
Za divno čudo, opet je svanulo?! Za dva dana sunce je dva puta izašlo i nad Srbijom?! Valjda još postoji onaj aerodrom?!
Svi su došli da me isprate. Ivica je našao koferčiće, sjajan mali!
Dao sam im još po 20 dolara. Nema veze, odbićemo od kredita. Jedva čekam da Baraku i Hilari ispričam šta sam sve video.
Čak i "juga", koji se stvarno kreće, ali to mi već ne bi poverovali. Prećutaću.
Toliko od mene za ovaj put, dragi dnevniče.
Tvoj: DŽOZEF DŽOZIKA BAJDEN.
Mada sam bio ubedjen da ćemo sleteti na neki od aerodroma susednih država, jer Beograd, njihova najveća naseobina, nema svoj, informacije CIA o postojanju asfaltne podloge u nečemu što zovu Surčin ispostavile su se tačnim (proveriti da li se ispod piste nalazi masovna grobnica indijanskih starosedelaca koje su Srbi istrebili 1268. godine). Čak su, u čast mog dolaska, tom simpatičnom objektu dali ime našeg velikog naučnika Nikole Tesle! Baš slatko od njih.
Ljubazni momak kojem sam po sletanju utrapio kofere ipak nije bio bagažista, već njihov predsednik?! Izvinio sam mu se i dao 20 dolara bakšiša... Takodje, bradata gospodja, koja je ćutke išla za nama saplićući se o sopstvene noge, uopšte nije gospodja - već premijer, zovu ga Mirko, valjda. Malo se naljutio kada su agenti tajne službe tražili da vrati buket namenjen prvoj dami, pa sam i njemu dao 20 dolara. To ga je oraspoložilo.
Fascinirao me je evolucioni napredak ovog plemena - dosta njih se uspravilo i sasvim dobro hoda na dve noge! Izgleda da su to pozitivni efekti bombardovanja?! Srećan sam što vidim da sam se zalagao za pravu stvar!
Možda bi još nekoliko naleta od njih stvorilo čak i progresivnu vrstu. Vredi pokušati. Videćemo...
Na putu do hotela (imaju i to, Hilari ipak nije bila u pravu) primetio sam da za jednu "bandu nepismenih degenerika, ubica beba, kasapina i silovatelja" i ne izgledaju previše ružno. Iz kola nisam uspeo da vidim lovišta u kojima se prehranjuju jedući stare i iznemogle. Simpatični dekica zvani premijer pokušao je da me ubedi da nije baš tako i zakleo se da poznaje čoveka starijeg i od Amerike koji ne da nije pojeden, već ima i nekakvu funkciuju u njihovom plemenskom savetu?! Ne verujem! Prezime tog čoveka zvuči kao naziv nekakvog monstruoznog plana za istrebljenje starije populacije: Krkobabić?! Srbi su to...
Razgovor sa predsednikom bio je dug, iscrpan i naporan! On je insistirao na priči o nekakvom Kosovu (koliko sam shvatio reč je o srcu Srbije, koje je greškom transplantovano drugom), dok sam ja pokušavao da saznam šta je uradio s mojim koferima. Dao sam mu još 20 dolara - nazvao je nekog Ivicu, taj se valjda razume u koferčiće. Pitao sam da li i njemu da pošaljem bakšiš, rekao je: "Ne, Ivica sve radi iz ubedjenja!" Fin neki čovek.
Posle smo otišli u zgradu ispred koje su u bronzi izlivena dva čoveka kako zlostavljaju konje. Kažu da im je to skupština, a da pomenuti kipovi nisu prikaz njihove tradicije, već umetnički izražaj. Sumnjam, Srbi su to...
Dočekala me je gospodja neuropsihijatar, koja rukovodi tom eksperimentalnom terapijom: rad bez dnevnica - doktorka Slavica.
Čim sam ušao, skočila je ogromna žena u beloj majci sa likom nekog čoveka s naočarima i baburastim nosem, uhvatila me za kosu i, pretpostavljam, pozdravila na tradicionalan način plemena iz kojeg dolazi: "Jebem vam sve po spisku, prokleti da ste! Zatrlo vam se seme i pleme, Tačijeve sluge!"
Poneo me je taj emotivni trenutak, odstupio sam od protokola, uhvatio sam i ja nju za kosu i cimao, ponavljajući "Thank you, you too..." Plakali smo oboje...
Žao mi je što nisam uspeo da saznam da li zaista postoji to što zovu Mladjan Dinkić ili je samo reč o legendi koju prepričavaju, tešeći se kad im je teško.'
"Projekat Čeda" odlično napreduje! Polako mu se vraća i boja u lice. Nismo imali vremena da se ispričamo, žurio je da uspava nekakvu Bebu, kaže da je samo vožnja džipom umiruje.]
Nije mi bilo svejedno kada je pala noć i kada su Srbi počeli da zavijaju na mesec. Sklupčao sam se na krevetu i brojao "tomahavke", nekako sam uspeo da zaspim...
Za divno čudo, opet je svanulo?! Za dva dana sunce je dva puta izašlo i nad Srbijom?! Valjda još postoji onaj aerodrom?!
Svi su došli da me isprate. Ivica je našao koferčiće, sjajan mali!
Dao sam im još po 20 dolara. Nema veze, odbićemo od kredita. Jedva čekam da Baraku i Hilari ispričam šta sam sve video.
Čak i "juga", koji se stvarno kreće, ali to mi već ne bi poverovali. Prećutaću.
Toliko od mene za ovaj put, dragi dnevniče.
Tvoj: DŽOZEF DŽOZIKA BAJDEN.
laku noc.....ljubavi
volim te
_______
_______
...mladost...
...sirok pojam, zavisi od kad pocinje mladost, kad se zavrsava detnjstvo. pa pocnu "lude godine".... ....nekad....nije bilo net-a, skakalo smo lastis,igrali skolice, sakupljali salvete.... ..imali simpatije ..krisom se gledali "ispod oka"...nekad su sipatije prerastale u ljubav a nekad samo ostajale u lepim secanjima.... ...moja prva simpatija. posle je bio i moj prvi decko.... ------------------ "Ponekad chovek mora da se "kloni" voljenih da bi ih zashtitio"
i..opet..dusha...
=================
dusha je ogledalo choveka
dusha je ogledalo choveka
dusa
---------------------------