==========
Samo se po sebi podrazumeva da se bojimo nesrece....ali zasto strahujemo i zaziremo od srece?Zasto iznenada postajemo uznemireni upravo onda kada za to nema nikakvog stvarnog razloga i kada, naprotiv, postoje svi uslovi da budemo srecni?
 Mozda nas plasi privremenost srece jer je ljudski zivot nesiguran i povoljne prilike se lako mogu pretvoriti u svoju suprotnost......a privremenost nemozemo da podnesemo uprkos tome....ili upravo zbog toga....sto dobro znamo da je sve na ovom svetu privremeno. Mozda se potajno pribojavamo da cemo zbog srece biti svirepo kaznjeni?
Mozda pomisao na srecu kod nas skoro automatski priziva slutnju neke velike nesrece?Mozda nam se cini da je sreca lakomisleno izazivanje sudbine,pa se radije drzimo nekog neodredjenog stanja,koje nije ni sreca ni nesreca.....vec neka tupa potistenost i gorcina,jer se tako osecamo sigurnijim.
Mozda se odricemo srece jer ne zelimo da se odreknemo prezira prema svemu sto nas okruzuje.......a srecan covek nista ne prezire!Mozda sebi zabranjujemo srecu jer smo navikli da sebe kaznjavamo.
Mozda se bojimo srece jer se bojimo sebe samih.....a sreca je stapanje sa sobom.....osecanje jedinstva i punoce.
Ne zazirimo od srece.Necemo zbog srece biti kaznjeni.......niti ce nam ona navuci na vrat neku veliku nesrecu.Necemo sebe srecom ni unistiti.....ni uciniti plitkim i povrsnim.....a prezir je i onako bedna zamena za punocu zivota......dok je sebe kaznjavati besmisleno.
Dobro otvorite oci...sreca je bas mozda ispred vas...ne dozvolite da vam promakne! ======= =====