Koja sila, i čija zadnja, će me naterati da živim na groblju, da grad u kome sam se rodila, u kome sam rodila, na čitavoj kugli zemaljskoj postane i ostane poznat kao mesto gde počiva najbolesniji um čitava dva veka, u dvorištu, tu u komšiluku?! Sablaznuta sam svetlošću ognjenog pakla pod kojim ćemo goreti, prokleti, na pravdi Boga. I ništa mi ne može skrenuti misli i osećaj podmukle jeze koja mi se uvlači u kosti i ubija me jednako snažno kao i umobolna, koristoljubiva politika od koje se ne mogah odbraniti.

Ubija me sećanje na duge sate čekanja na beogradskom aerodromu, zbog administrativne procedure, kada s četvorogodičnjim detetom u rukama preuzeh kovčeg s posmrtnim ostacima najvrednijeg bića mog života, spakovanog cargo, da manje košta. Ubija me nesalomiva informacija da nema mesta na starom groblju za ukop, dok su neke grobnice narednih godina bile itekako moguće zahvaljujući dobrim vezama u opštinskim strukturama.. a danas evo nama i iskopane rake pod lipom, zbog sentimentalnosti gospodje koja neće ni prisustvovati pogrebu.. I ubija me da, deset godina posle, kada protutnjaše mojim životom tornada svačije gluposti i zlobe, i još puno smrti, bolesti i nepravde, duševnih i fizičkih muka, doživljavam isto.

Mauzolej sa bazenom za brčkanje i gostinskom sobom za krkanluke.. stidim se, o kako se stidim i kako mi se gadi politički establišment.

Taj grob pod lipom za mene je smeh u lice, jednak onom smehu kojim nam se ta porodica unosila u lice i samozadovoljno se šepurila ulicama ovog grada i podsmevala svim našim mukama, na državnom nivou nam otimajući elementarno pravo na život.

Meni se ovih dana sve vratilo, kao bumerang, guši i otima i ovo malo daha kojim dišem mrvice života, koji bespovratno klizi, i u kome treba sačuvati zdravlje i zdrav razum, podučiti sina istini, pravdi i ljubavi. Bog..  kojem Bogu će se prikloniti vladika Ignjatije Midić i crkveni establišment u ovom "slučaju" ?!