Ово сам хтела да кажем.
Чујем да је једна сеоска школа пред затварањем, има само два ђака.
Две девојчице. Обе учитељицине ћерке. Размислила мудра жена, па зачела и родила још једно дете. Женско, нека јој је живо и здраво! Школа се нећа затворити! Где има школе, нек има и ђака, а где има ђака биће и просперитета!
После сам чула како у једном другом селу већина родитеља ради у граду, па им згодно да повезу децу, онако успут, да иду у градске школе. Њихова зврји празна...
А синоћ сам на родитељском састанку чула да осим две професорке, већ отишле на трудничко боловање, на трудничко одлази и трећа професорка која предаје нашој деци. Неки мушки примерци почеше да јаучу... "Па како САД? Зашто?" ( Чуј како и зашто ?! ) Па: " Је л' има још нека да је спремна за исто такво боловање?!". Као да баш они ТУ "нешто" треба да интервенишу! Е моји неразумни мушкарци, камо лепе среће да се све измењају, да рађају, да их мењају неке млађе и све тако у круг. И да "наш" разредни такође оде на породиљско ( и ако је нероткиња) , па већ му је одавно време да се жени!
Тако пуно има дивне ДЕЦЕ без родитеља, и тако пуно дивног, здравог, младог света који забушава!
Препоручујем:
"Квадратура круга" Аутор: Бранко Станковић
Кроз две готово исте приче о деци која имају сличне судбине и снагу одраслих људи, о деци којој је живот натоварио превелик терет на плећа, аутор Квадратуре круга говори о томе колико је ваше мало значило много у животима те деце.
Милији и Милици Јелић из села Радобић код Мионице и браћи Дејану и Светозару Дикићу из околине Косовске Каменице животи су се изменили за кратко време и добили нови смисао.