DRVO - Једно дрво, једна река, једно село

Meni «

DjM

Arhiva «

« July 2026 »
Mon	Tue	Wed	Thu	Fri	Sat	Sun
	1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30	31

Pogledaj arhivu

Poslednje Objavljeno «

Kategorije Postova «

Linkovi «

Blog prijatelji:

Ostali Linkovi:

Feeds «

Prazan Box «

Ovde napiši šta god želiš...
Ili obriši ceo box...

Blog Hosting «

Zasluge «

- Template -
[Rapsodia Colors.net]

- Adaptacija za BlogOye Portal -
[WhoreOfBabylon]

Једно дрво, једна река, једно село «

16-Jun-2008 «

Требало ми је готово 40 година да се вратим на почетак.

Брдо Бубањ, иако сам у првом разреду одвалила да се зове Добош!

Родила сам се у Пожаревцу. Родитељи су ми по занимању били сеоски учитељи. Тако је погрешно рећи били, јер иако су обоје у пензији, и данас им долазе и позивају их људи из села у којима су проборавили читав свој радни век. Уча и учитељица одавно немају своја имена. А ја сам својих првих девет година живела у Кобиљу и Божевцу. У Кобиљу смо живели и онда када се родила моја сестра. После су донели одлуку да нам стално место боравка буде у рођеној кући у Пожаревцу, а да они путују на посао. Збох нас. И тако до пензије. Сећам се једног пријатељ, који је тада радио у министарству просвете, који је једном приликом мом оцу рекао, ма ниси ти за град, ти си сеоски уча по крви. Онда сам била много љута. Сада мислим да је био потпуно у праву. Моји су родитељи сачували свој интегритет и своју радост. Виотални и младолики. Јер, обоје су се "крваво" борила да би радили посао који једино ВОЛЕ и коме су се сасвим посветили, на начин који је данас готово немогуће упознати. Фасцинирају ме обоје. Годинама би ми тај период (од 1966 до 1975. ) само пролетео кроз главу, али ових дана сам имала прилику да прођем тим путем, да попијем кафу пред "својом" кућом. И.. потпуно ме изненадила разнеженост и бујица осећања и сећања. Препознавање себе.

Моја школа. У њој сам научила прва слова, и једнако је велика и лепа како је памтим.
Као и сећање на пацке које сам добила од учитеља Владана због првих трешања које су ми биле важније од таблице множења

Нисам се много променила

Живели смо у кући за учитеље и моје двориште је било школско двориште. Још звони!

У њему се и данас горди липа под којом се најлепше игра.

Оно што ме је највише такло је сусрет са портом и сеоском црквом. Касних шездесетих у једном селу до кога није било ни поштеног пута, ни амбуланте, у коме се говорио влашки језик, једна уз другу живеле су школа и црква. Ми смо имали своју кућу (поглед на њу и школу са црквеног прага)

а попова породица своју, тик једна уз другу. Поп Љуба је имао година отприлике колико и мој отац и троје деце. Најстарија његова ћерка Розинка је била моја најбоља другарица. НИСАМ СМЕЛА ДА ИДЕМ У ЦРКВУ!

У порту да, и у звонару.. али у цркву никако! Мом оцу је било забрањено да "шурује" с попом. Сада ми је просто невероватно да је неко то морао и да поштује. А сесока младеж и свеокупни напредак села управо је резултирао слогом попа и учитеља. Заиста чудна беху времена. Елем.. овог пута сам ушла у цркву и имала најсветлији тренутак чисте радости. И осећање нашег пријатељства. Поп Љуба је умро, а деца му се расула по свету, али.. остала је веза. И данас нам наиђу гости из Кобиља, неко коме треба одлазак у суд или код лекара. Мој отац им је увек на располагању, а мајка се озари и на сами помен Кобиљаца!

Зашто се воли учитељица

Да поменем ону која сада живи у "мојој" кући, учитељица Вукица.

Она је домаћа, рођена у Кобиљу, ђак мојих родитеља. Каже ми да јој најтеже пада распуст, када двориште и школа опусте. И немој да би ми неко рекао да просветни радник не значи пре свега бити УЧИТЕЉ! Бити човек.Као они. После су тата

и мама