Говорила сам:
- Волим Те!
Говорила погледом и осмехом,
Сузом у дну Твојих обесних зеница
У којима сам се огољена огледала
Када у мене ниси гледао.
Говорила сам чинећи ништа
Од много неочекиваног,
И не чинећи свашта
Када је од очекиваног остајало ништа.
Срицала сам на слогове
С исплаженог језика поцрвенелих уста
Ниске тонове Твојих особених склоности.
Говорила сам гласно
Како сам некада умела да волим!
Колико су речи неумесно глупаве
Када си на коленима
И како су то неиспуњене шупљине
Истрошених игроказа
Јединствена мернa јединицa пропалих
Ветроказа, а не путоказа.
Говорила сам несрећи
Да од Тебе оде!
Одговарала сам на запиткивање:
- Где?
На питање:
- Зашто?