Svoju ću priču napisati.. sutra.

JA CU...JA CU....
Silazila je niz stepenice držeci je čvrsto za ruku. Misli su se kovitlale, još jedan dan....još samo jedan dan i onda putuju....Radovala se i bojala, kao uvek....zemlja daleka... neizvesnost...kako će se snaći? Može li zauvek napustiti svoju zemlju...sve što ju je vezivalo?
Može li samo otići i sve zaboraviti? I dobro i zlo?
Kolebala se od samog početka.
Onda steže dečiju ručicu...čvrstim korakom sidje još tih nekoliko stepenica. Osmeh na licu.... odlučan korak.... život teče dalje....
Dete podiže glavu nasmeja se i potrča u susret.....

Kome????
Nastavi!!!!
i dobro jutro)))

------------------
dobro jutro, razmisliću u toku dana na zadatu temu

Izmenio drvo dana 20/11/2007 u 09:33

Onda da cekamo.
Vidim majku sa detetom i ono prica li prica, a majka ga pogleda i pomisli: Raste dobar covek i srce joj puno. I jos mnogo, mnogo, mnogo toga. I gleda daleko ipred njega i brine...
------------------------
zato ga prihvata pod levu ruku, do srca, a desnom mu blago stiska prstiće, da joj se ne izgubi


Izmenio drvo dana 20/11/2007 u 09:30

Načekaćete se, meni je još rano za memoare

fotografija me asocirala na jedan film " Duhovi u nama"
Sjajan film, o vezanosti za materjalno, neprihvatanju istine, nemogućnosti suočavanja sa životom
Šta je stvarnost, a šta san
jutro drvce

----------
dobro vidim i stvarnost i san, čak ih upletem,
ali bih taj film svakako volela da odgledam

Izmenio drvo dana 20/11/2007 u 15:38

Petar Pan... čim netko to spomene sjetim se njegove nestašne sjene. Vječito dijete u meni
............
eh, šta bi on bez svoje Zvončice

Izmenio drvo dana 20/11/2007 u 15:38

volim sjene ljetnog poslijepodneva.....kada sunce zasjeni more i postanu jedno..

............
najlepše su sene od lišća na licu i kada se povetarac poigra zavesom u to lenjo letnje popodne

Izmenio drvo dana 20/11/2007 u 15:39

AnAM, sa nastavkom..
Silazila je niz stepenice držeci je čvrsto za ruku. Misli su se kovitlale, još jedan dan....još samo jedan dan i onda putuju....Radovala se i bojala, kao uvek....zemlja daleka... neizvesnost...kako će se snaći? Može li zauvek napustiti svoju zemlju...sve što ju je vezivalo?
Može li samo otići i sve zaboraviti? I dobro i zlo?
Kolebala se od samog početka.
Onda steže dečiju ručicu...čvrstim korakom sidje još tih nekoliko stepenica. Osmeh na licu.... odlučan korak.... život teče dalje....
Dete podiže glavu nasmeja se i potrča u susret..... jatu golubova.
Razdragani dečji smeh zveckao je kaldrmom u centru grada.
Posmatrala je zaostalo pero koje je povetarac čas dizao, čas bacao, baš kao njih dve.
Nije znala šta je sa one strane čeka. Misli su se rojile, a na čelu se sve dublje ucrtavala bora. Kakogod, povratka više nije bilo. Pozvala je svog razigranog andjela osmehujući se. Bićemo mi dobro, uveravala je sebe. – Daj mi ruku! Prstići su se izgubili u bezbednoj toplini majčine prerano ogrubele šake. Skratila je korak da bi je majušna stopala bez muke pratila dok su zamicale senkom na zidu išaranog grafitima njihovog već prošlog života.

Čiča miča i gotova priča.. ili?

Nije gotovo ima jos, pogledaj:
Dve razdragane prilike su se smejale, dizale ruke put neba, kosa im je viorila na vetru.
Golubovi bi prhnuli leno, pa sletili nekoliko koraka dalje i igra se nastavljala. Zena je zaboravila svoje brige, ponovo je na trenutak postala dete, njen zvonki smeh razlegao se parkom.
Ni ona ni dete nisu primetili muskarca, skrivenog u senci drveta. Gledao je zenu, dete, osmeh mu je titrao na licu, napravi jedan korak ka njima, pa zastade, na licu mu se pojavi duboka bora.Onda saze glavu, okrete se, pa ponovo zastade, ponovo napravi korak. Golubovi ga osetise, prhnuse u zrak, zena se okrete. Neverica joj se ocrta na licu. Stavila je ruku nau sne, zagrizla je da ne vikne, drugu je pruzila ka njemu....

Nastavak drvence))ili neko drugi, ja zaboravila sta je dalje bilo

Covek joj podje u susret, nasmesi se htede da je zagrli. Žena ga je gledala, pošla mu je čak i u susret, a onda njene usne prošaputaše
-Ti?.... Gde si bio do sada?
Pokaza rukom na dete

nastavi drvence......

mislim da su one naslikane na zidu tako da lice na senku
medjutim, moram priznati da zapravo pojma nemam.
ali ostacu tu neko vreme da gledam.lepa je slika...a meni je nocas dovoljna lepota

Za posmatrača mogle bi biti, mogle bi.. @yin *

a domaći zadatak.. ooo, muko moja )))
dobro, biće, ali kasnije,
sad odoh da popijem kafu i da "šetam" stazama
Srebrnastog Paperja.. ko voli može samnom

Neko je pomenuo Petra Pana, pa on je moja simpatija... ))))
............
Бајке су тако лепе


Izmenio drvo dana 21/11/2007 u 11:44

Pokaza rukom na dete , dodji želim da te ona vidi.

Nesigurnog koraka, hao hipnotisan zakoračio je ka osmehnutom dečijem licu..
-Ej, tata.. dodji da se igramo! Ona ga nije zaboravila! Spustio se na kolena, tu usred golubova, I počeo da slaže kamenčiće ne skidajući oka sa svoje mezimice. –Dodaj mi još koji, pa da napravimo dvorac za ptice! Osmelio se da progovori.
Na obodu dana stajala je Žena sa očima punim suza. Činilo joj se da će joj srce jednostavno prepući od radosti. Zadrhturila je u sebi..-Kako? Pa on je mrtav? Istog trenutka je odagnala pomisao prepuštajući se iznenadnoj radosti. Ne želeći da naruši njihovu usresredjenost na igru jedva da je disala. Uplitali su kose I prste, disali istim dahom, bezbrižno čavrljajući..

...i posto je ovo blog...mora imati srecan kraj...ovo nije zivot, zar ne? ovo je samo papirnati raj gde sve moze...pa onda....

Jato golubova ponovo polete put Sunca, zakloni ga na trenutak, a onda se podize jos vise, vise do samog neba i jos vise...kao sto i sreca u njihovom srcu nastavi da bude sve veca, veca dok ne ispuni celo srce, celo bice i poce da se preliva... i nikad vise...nikad nece osetiti tugu, samocu, neizvesnost, bol, jer oni su zajedno, zajedno zauvek.....

Trt Milojiko, nema takvih stvari u zivotu, sve mi nesto slatko u ustima kao od previse meda, u zivom zivotu je realnost, osetila bih pravo na jeziku...g....frrrrr jurimo u papirnati svet....))
a...da li se ljutis mnogo na mene?

Ja nešto nemam ideja, sačekaću sutra pa ću samo da čitam... ))))))))))))

)))
Ma na koga ja da se ljutim,
uživajte!
Nema papirnati, ovaj i onaj..
gde god realnost
se čita

Izmenio drvo dana 22/11/2007 u 21:55