Ukoliko ne znate, onda mi verujte na reč da je Lajbnic strašan tip. Jedan od “Top ten” ljudi, ne samo u filozofiji, vec uopšte u mom životu. Za one koji ne znaju, on je tvorac diferencijalnog računa. Čula sam da je to nešto strašno pametno, mada nisam upućena u pojedinosti. Kada je o matematici reč, ja sam čist duduk. Tabula rasa. U mojoj glavi, cela ta božanska nauka svedena je samo na dve okrepljujuće činjenice. Obe predstavljaju teoretski , dakle umni dokaz, da Bića, makar bila matematička, makar bile čiste ideje, osećaju potrebu prozimanja I spajanja. Prva činjenica se tiče brojeva. Pitagorejci su neparne brojeve pretpostavljali parnim; podeljeni na dva, parni brojevi se razdvoje na identične skupove I izmedju ne ostaje ništa. Praznina. To kenon. A ništa je za Helene- Haos. Neparni , pak, brojevi, pri deljenju imaju jedinicu viška. Nešto. Biće. Sponu što ostaje izmedju. Druga je vezana za geometriju I glasi da se paralelne linije ipak seku, u zamišljenoj tački, negde u beskraju. Užasava me pomisao metafizičke neprobojnosti, svako ne- presecanje, ne- spajanje, prizor ispruženih ruku koje ne mogu da se dodirnu. Mrzim čak I rastavne veznike. Zato stavljam utešno “i” gde treba I gde ne treba, samo da je što više tih “i”, što više mogućnosti da se naprave MOSTOVI nad prazninama. No, da se vratimo Lajbnicu. On je svet zamislio kao skup monada. Svaka od njih je samostalno, nezavisno biće, individuum zatvoren u vlastito postojanje. “Monade nemaju prozore”, veli Lajbnic. Rečenica se zabada kao nož u srce. Iz nje lije tuga kao kiša iz kabla. Zamislite hladnoću bez-prozornog sveta( o vratima ne možemo ni da sanjamo, zato bolje da ih ne pominjemo)- nemogućnost prisnog ili radoznalog provirivanja kroz navučene zavesice. Monade se ne dovikuju, čak I kad se osećaju jako usamljenim, jer ne znaju za postojanje drugih. Svaka od njih , bez mogućnosti medjusobnog uticaja, ima svoju predstavu sveta. U njima se ogleda univerzum. Kod aktivnih monada ta slika je jasna I razgovetna, a kod pasivnih zbrkana I mutna. Ali šta im vrede te slike, šta im vredi znanje, kad su bez prozora I zatvorene u sebe? Čisti užas. Medjutim, rekla sam vam već da je Lajbnic tip ipo. Tipčina. Kao u bajci koja se lepo završava, sažalio se on nad svojim sirotim, ćutljivim monadama I dopustio im, na kraju, da se ipak( kako je dobar ovaj dvosmisleni, sastavno- rastavni veznik, koji ponekad, a nama sada, u dobar čas, donosi povoljan obrt u drugom delu složene rečenice; u znak zahvalnosti ću ga ponovo ispisati, neka se šepuri, mali, hrabri veznik-“ipak”, ”ipak”, ”ipak”) medjusobno spoznaju, osete, spoje. Kako? Svetom, veli Lajbnic, vlada zakon prestabilirane harmonije, unapred odredjenog sklada kojim su one obuhvaćene. Dobri Bog, vrhovna monada, dirigent veličanstvenog kosmičkog orkestra, po svom unapred odredjenom planu, vaspostavlja medju njima harmoniju. Dubok uzdah olaksanja- eto nama spasioca, eto nama prestabilirane harmonije umesto princa na belom konju, ali ko sad još I o princu da misli, predodredjeni sklad ili princ, šta mari, važno je da nema više one ledene tišine ni strašne usamljenosti- nece naše monade ostati zauvek odvojene, pa makar bile I bez prozora, djavo neka nosi I prozore I vrata.

Iz romana “SPLETKARENJE SA SOPSTVENOM DUSOM” Marije Jovanovic