"Jednom davno živeo je bogat i moćan industrijalac. Imao je neograničeno carstvo koje se pružalo dalje nego što je pogled sezao: preko svih oceana, do svih kontinenata Zemljine kugle. Iz svoje velike, bogato opremljene kuće, kontrolisao je ogroman konglomerat uspešnih preduzeća od kojih je svako proizvodilo za druge i zarađivalo na drugima. Stotine hiljada ljudi radilo je za njega; njihovim životima upravljao je jedan čovek. On je bio gospodar ljudske prirode, manipulacije i kontrole.
Iako je bio samo obična osoba, sve što je činio bilo je u velikom stilu. Stanovao je u najelegantnijoj kući na svetu. Živio je okružen velikom umetnošću, besprekornim stilskim nameštajem, izvanrednom kuhinjom, arhivskim vinima iz vlastitih vinograda i vojskom slugu. Sve što je dirao, gledao ili slušao bilo je nenadmašnog kvaliteta.
Ipak, njegovo daleko najvrednije vlasništvo bio je njegov privatni zoološki vrt. Bio je to najveći i najpotpuniji zoološki vrt na svetu. Iako nikada nije dozvoljavao posete, zoolozi diljem svijeta zavideli su mu na veličanstvenoj zbirci.
Jednog dana sluga mu je rekao za skrivenu dolinu na azijskom kontinentu, u kojoj riču neuhvatljive, jedinstvene zveri. Stojeći na vrhu minareta, industrijalac je posmatrao životinje kako pasu na poljima njegovog zoološkog vrta. Ove bi retke životinje mogle biti, mislio je, konačan, savršen dodatak. I tako je pozvao svoje sluge i odmah okupio ekspediciju i krenuo prema dalekim planinama gde su, kako je bilo rečeno, živela ta jedinstvena stvorenja.
U potrazi kojom je ljude i masine terao na napore daleko veće od onih koje su mogli podneti, stigao je u jedno usamljeno selo duboko u Himalajama. Lovci iz tog udaljenog kutka sveta izrugivali su mu se kad im je rekao za svoju nameru da uhvati životinje. Objasnili su mu da nijedan čovek, čak ni među nebrojenim generacijama ljudi koji su živeli i lovili u dolini, nije ni pomislio da bi mogao uhvatiti ta divlja i oprezna stvorenja.
"Vraticu se za mesec dana," rekao je seljacima, "i zarobicu sve životinje. Samo molim za vodiča koji bi mi pokazao gde su."
Za jedan mesec vratio se praznih ruku. Seljaci su mu se smejali i izrugivali ga. On je samo rekao: "Pođite samnom."
Poveo ih je na livadu na visokoj planini koju mu je pokazao vodič. Ljudi iz sela stali su zaprepašteni promatrajući s nepovjerenjem. Pred svima njima bilo je stotine životinja zarobljenih u prostranom, ograđenom toru. Počeo im je objašnjavati što je učinio. Prvog jutra u središte livade postavio je bogatu porciju krme i balu sena. Tako je učinio i sledećeg dana, i sledećeg, postavljajući svakoga dana novu krmu i seno. Uskoro su životinje počele dolaziti i jesti. U početku ih je bilo samo nekoliko, ali svakim danom dolazilo ih je više. Konačno, čitavo krdo jelo je na livadi.
Uvece je kopao rupe za stubove ograde postavljajući dva ili tri stuba svake večeri. Kada je završio krug od stubova, počeo je postavljati grede. Prvo je postavio one najbliže zemlji kako bi ih životinje mogle prekoračiti. Svakog je dana dodavao ogradi novi red greda i, kako su dani prolazili, tor je postajao sve viši. Na kraju su životinje mogle ulaziti i izlaziti samo kroz
Rekao je iznenađenim seljanima: "Mogu zarobiti bilo koju životinju tako da uredim da zavisi od mene zbog hrane. Na isti način mogu upravljati bilo kojom osobom. To je, uistinu, poštena razmena. Ja ih hranim, a one mi daju svoju lepotu i slobodu. To je izvor mojeg bogatstva i moje moći."
- John Kalench
Odlicna priča, ali kad tako nešto preneseš u stvarni svet, među stvarne ljude, onda se oni pobune da je to samo priča, ne shvatajuci da je to upravo stvarnost velike većine!?
Porazno je, s druge strane, što te takvi ispljuju kad im ponudiš priliku da spoznaju tu i takvu stvarnost, i pokažeš im mogućnost kako je mogu promeniti na bolje i za sebe i za druge.
Kad prođu godine i godine, onda se ti isti brane tako što trabunjaju kako je sad kasno, kako su propustili šansu, bla bla bla, a i dalje ne shvataju da je ta ista šansa još uvek tu i da samo treba krenuti i promeniti ostatak života na bolje!!!
