Све у свему, ма како моћан био, геј лоби је овога пута поражен баш од стране обичних, малих људи. Они су схватили да нема краја у "редефинисању" темељних друштвених институција и вредности, попут брака и породице. Не треба, наиме, заборавити да се поједини идеолози хомосексуализма залажу да, након легализације "геј-бракова" (што аутоматски значи и право на усвајање деце), следећи корак буде легализација брака као заједнице више од две истополне особе. Геј покрет у САД је, рецимо, својевремено, у «Платформи за геј права» (1972)28 предлагао да тројица, па и више хомосексуалаца могу чинити легални брак, са правом на државну помоћ и заштиту итд. Такође је захтевано и укидање свих закона који утврђују старосну границу за добровољне полне односе и опозивање закона свих савезних држава који забрањују салетање (навођење, solicitation) ради успостављања добровољне полне везе29. Будући да огромна већина људи није показивала разумевање за овакве "друштвене реформе", захтеви су модификовани тако да буду остваривани корак по корак. Међутим, у овој важној тачки – у признању геј бракова – хомосексуални лоби у САД је сада доживео озбиљан пораз. Тако су хомо-бракови у САД легализовани још једино у маленој савезној држави Масачусетс.

Ако ово имамо у виду, нико више у Србији не би требало да наседа пропаганди типа "тако је свуда у развијеном свету". Није "тако". Напротив, у развијеном свету воде се отворене друштвене дебате и на референдуму разрешавају недоумице, а не доносе се устави или закони по препоруци некаквих наднационалних, полубирократских тела. Србија, наравно, мора и даље да ради на томе да обезбеди елементарну сигурност својих грађана. У том смислу, нико у Србији не сме бити жртва насиља, па ни због свог сексуалног опредељења. Такође, добро је што у Србији хомосексуализам није криминализован, као у многим афричким и азијским земљама. Али, једно је немешање у нечију приватност и толеранција према различитим стиловима живота, а сасвим друго наметање једног система вредности као обавезног за све.

Нико нема права да нaређује људима да хомосексуализам морају једнако да цене и друштвено вреднују као и хетеросексуалну породицу. За огромну већину људи породица је од изузетне вредности и за огромну већину људи њу чине мушакарац, жена и њихова деца. Захтевати да се породицом назива конкубинат двојице (а сутра можда и тројице) мушкараца, захтевати да се таквој породици допусти и усвајање деце, значи тврдити да је таква заједница једнако вредна као и класична породица, која се кроз дуготрајно искуство потврдила као најбоља основица за репродукцију и подизање деце. То једноставно не може бити исто. Свако ко то жели да изједначи, не чини само насиље над језиком и друштвом, већ прави чудовишан експеримент. У њему се, као опитни кунићи, који треба да потврде нечије идеолошке фантазме, употребљавају живи људи, тачније, жива и беспомоћна деца. Србија је већ довољно платила цену различитих идеолошких фантазама, да би себи могла да допусти још један ризичан историјски експеримент. То она себи тешко да може допустити чак ни зарад тако "привлачне" шаргарепе као што је то некакво обећање различитих самозваних "еврокомесара" и свакојаких лоби група, да ће једнога дана ипак можда моћи да постане "кандидат за кандидата" за члана ЕУ.