Uprkos svemu ovome, homoseksualna zajednica i mejnstrim medije nastavljaju sa citiranjem LeVajovog istraživačkog rada. Hajde dakle, da pogledamo šta kaže:
LeVajova studija i hipoteza može biti smatrana da je oblasti " Hormonalna hipoteza odrasle osobe " (ili moguće da je u oblasti Prenatalna hormonalna hipoteza) koja – kao što je izjavljeno gore – jeste jedna od tri grane “Bioloških hipoteza” nasuprot “Ambijentalnoj hipotezi”. [Druge dve grane Biološke hipoteze su Genetska hipoteza (posredna ili neposredna) i Prenatalna hormonalna hipoteza (vidi poglavlje 8 ispod)].
LeVaj, je proučavao oblast hipotalamusa koji se u mozgu naziva intersticijsko jezgro anteriornog hipotalamusa ili skraćeno na engleskom INAH. Postoje četiri takve oblasti (INAH1-4). On je izjavio da je tokom svog rada našao INAH3 koji je manji kod muških homoseksualaca i kod žena nego kod muških heteroseksualaca. On je pregledao mozgove 35 muških i 6 ženskih preminulih ljudi. On je klasifikovao 19 muških tela da su homoseksualci jer je tako lekar napisao na njihovom kartonu. A ostalih 16 muškaraca je klasifikovao kao heteroseksualce jer na njihovim karkonima nije pisala ta napomena, iako je bilo poznato to da je 6 od njih 16 preminulo zbog AIDS-a baš kao i onih 19 koji su imali tu napomenu u svojim kartonima. Dakle, njegova klasifikacija primera odmah, na prvi pogled, stvara neka pitanja.
Ali hajde uprkos tome da predpostavimo da su LeVejevi nalazi (o prosečno manjoj veličini INAH3 u mozgovima preminulih homoseksualaca) istina. Koji se zaključci mogu izvući iz tog nalaza? Naravno, postoji velika razlika između nalaza i zaključaka.
Zaključci studije
Zaključke koje promovira homolobi – i koji su uglavnom prihvaćeni od strane lakovernih i politički ispravnih medija – su dvostruki. Prvo, da je seksualna orjentacija osobe povezana sa veličinom INAH3 i, drugo, da je razlika u veličini postoji vać na rođenju a ne samo kod preminulih homoseksualnih osoba. Upravo se tu suočavamo sa hipotetičkom pretpostavkom koja još uvek nije dokazana. Postoje tri ozbiljna pitanja o ovim hipotetičkim zaključcima, od kojih prvo jednostavno protivreči hipotetičnom zaključku.
1. Hipoteza je u suprotnosti sa nalazima i Bejli-Dune- Martinove (vidi poglavlje 4 gore) i Berman-Bruknerove studije (vidi poglavlje 6 gore). Imajte u vidu da je Bejli-Dune- Martinova studija sprovedena na velikom broju jednojajčanih (identičnih) blizanaca. Takvi bi blizanci, ako već niko drugi, trebali deliti slične karakteristike za vreme trudnoće,bez obzira da su one genetske ili hormonalne prirode. Ipak su istražiteljski timovi – obe pobijajući u to vreme već ozloglašenu Bejli-Pilardovu studiju – zaključili da ne postoji nikakvog statistički značajnog uzajamnog odnosa prema homoseksualnosti među identičnim blizancima.
2. Mi znamo da ljudski mozak prolazi kroz velike promene od rođenja do smrti. Na primer, studija koju je sproveo Nacionalni institut zdravlja NIZ (na engleskom: NIH - National Institute of Health) iznašla je da deo mozga koji kontroliše ”prst čitač” kod ljudi koji počnu čitati brajovu azbuku kada oslepe jednostavno naraste. Slično tome, dobro je poznato da dečaci koji imaju poremećaj polnog identiteta (PPI; vidi gore) i koji se igraju uglavnom sa devojčicama, često razviju ženskiji glas kao i ostale ženstvene karakteristike. Drugim rečima: Do neke granice na razvoj mozga utiče i Vaše ponašanje i identitet koji prihvatite dok odrastate.
3. Razlika u veličini INAH3 može biti povezana sa nečim što može povećati mogućnosti (sklonost) da se postane homoseksualac a da pritom u stvar ne predodredi ishod. Na primer, dečaci mogu biti rođeni s genima koji imaju tendenciju da ih načine tankovijastim ili mišićavim. A otac bi možda radi toga posvetio više pažnje sinu koji je bolje građen za popularne sportove (fudbal, košarku, itd.) koje i sam voli, nego dečaku koji je mršaviji ali ipak dobar u recimo baletu ili umetničkom klizanju. Isto kao kada se neko rodi s genima koji će ga recimo načiniti visokim. Takav dečak ima više izgleda da uspe u košarci nego recimo nizak dečak. Ali taj visoki dečko ne može biti dobar u košarci ako ne pipne loptu. U skladu s tim, dečak može postati više predodređen za homoseksualnost zbog okoline u kojoj odrasta (odsustvo muškog uzora, regrutacija u redove RFSL-a itd.).
(Dobro je poznato da u muškom umetničkom klizanju procenat homoseksualaca srazmerno prevazilazi njihove brojke u sveukupnom stanovništvu. Postoje procene da su oko 50% svih muških umetničkih klizača homoseksualci. Stoga, kada se prvi put pojavio AIDS, strašan je bio i odraz na muško umetničko klizanje širom sveta.
Dakle, sledeće treba da uradi otac koji primeti da mu sin ima talenta i interesovanja u toj oblasti: On treba, a ne majka, da vodi svog sina na treninge umetničkog klizanja i da uvek bude tamo da navija za njega na takmičenjima. Te da mu dozvoljava da se druži s drugim dečacima tako da postane “jedan od momaka”. Dečak se u takvom slučaju bolje povezuje s ocem, te ga za uzvrat ta veza praktično čini bezbednim od homoseksualnosti za vreme odrastanja.)
Da dodamo još i to, da čak ako je srednja vrednost INAH3 u homoseksualnih i heteroseksualnih muškaraca drugačija, u rezultatima je bilo slučajeva gde je INAH3 kod homoseksualca u stvari bio veći (a ne manjii) nego prosečna veličina istog kod heteroseksualca. U jednom od primera, INAH3 homoseksualnog muškarca je bio veći od svih ostalih, osim jednog od onih 16 "heteroseksualnih muškaraca" obuhvaćenih LeVajevom studijom. Taj nalaz sam po sebi Protivreči LeVajeovj hipotezi.
U naučnim krugovim je ovo izraženo u broju Pronalaska (na engleskom: Discover) koji je izašao u martu 1994. godine:
“Ana Fausto-Sterling, razvojni genetičar na Braun univerzitetu i jedna od LeVajovih glavnih akademskih kritičara, koja je bilo jedno od onih koja je ispitivala način na koji je on tumačio svoje nalaze. "On je tvrdio da postoji velika razlika u veličini ovog jezgra u mozgu homoseksualnih i heteroseksualnih muškaraca. Ono što je on našao u stvari je bila razlika u razdeljenosti, s par većih-nego-obično jezgra s jedne strane, i par manjih-nego-obično s druge strane, dok je većina spadala u između. Čak i kada bismo mogli da kažemo da je većina ljudi u jednom ekstremu heteroseksualno, te da je većina u drugom ekstremu homoseksualno, to nam govori vrlo malo o većini ljudi koji se nalaze u sredini gde se ove granice preklapaju. Da je LeVaj odabrao osrednju veličinu jezgra on ne bi bio u stanju da kaže da li pripada heteroseksualcu ili homoseksualcu."
Odabran pregled kritika LeVajove studije takođe može biti nađen u ref.26 nakon sumarizacije LeVajovih nalaza.
The deliberate misinterpretation by mass-media of LeVay’s research is yet another example of how the promotion of homosexuality renounces any demand for objectivity and honesty. They are looking for a needle in an ocean but will never find it. I strongly recommend chapter 4 in REF.1 by Jeffrey Satinover (“Finding a Needle in the Ocean”).
8. Prenatalna hormonalna hipoteza
Da li fetusovo okruženje u majčinoj utrobi utiče na nerođenu bebu tako da – iako začeta kao ”heteroseksualac” – beba može biti pogođena na taj način da pri rođenju ona već bude predodređena za homoseksualnost? Bilo je mnogo špekulacija na ovu temu. Ima mnogo literature koja je puna ovakvih slučajeva ali ti navodni nalazi nisu potvrđeni niti reprodukovani od strane drugih istražitelja. Ponekad nalazi ne mogu biti potvrđeni, niti pobijeni jer se uslovi prvobitne studije ne mogu reprodukovati.
Na primer, u Dornerovoj studiji (REF.5; strana 66) o posleratnoj Nemačkoj, zabeleženo je da je bilo više homoseksualaca nego što je bilo za očekivati. Tada je predloženo da je ovo možda bilo tako zbog neobičnih ”hormonalnih varijacija” u majčinim utrobama zbog strahovitih okolnosti koje je kraj II Svetskog rata doneo. Ali možda bi ovakav fenomen takođe mogao biti uzrokovan činjenicom da je posle rata mnogo dečaka odrastalo bez oca u svom životu te su zbog toga patili od nedostatka polnog identiteta (što je psihološko/ambijentalna manifestacija). Primetite da su čiste špekulacije česta pojava u ovakvim studijama! Ne postoji ne jedan razlog zašto bi stres u majčinoj utrobi vodio u homoseksualnost. To je kao kada bi rekli da su nemački dečaci u posleratnoj Nemačkoj igrali više i bolju košarku nego pre, odnosno da je stres uzrok jačih košarkaških sposobnosti njihovih potomaka.
Ponekad je ovo zapravo veoma smešno. Još jednu studiju u oblasti "prenatalne hormonalne hipoteze" je nedavno objavio Artur Bogaert sa Brokovog univerziteta u Kanadi. On je predložio da je jedan od sedam homoseksualnih muškaraca (statistički gledano) postao homoseksualac jer je njegova majka i pre njega rađala mušku decu. Te je za svakog mlađeg biološkog brata verovatnoća homoseksualnosti uvećana za jednu trećinu. Rezultati za grupu sa ”starijom biološkom braćom” je imala ”bete vrednost s donjom granicom od jadnih 0,03T (da je vrednost bila nula ili negativna ne bi uopšte postojalo nikakvog statističkog značaja). Međutim, neverovatno je to kako je ova studija rasglađena po svim mejnstrim medijima. Pismo podrške koje su napisali homo simpatizeri nalaže da ”su oko milion amerikanaca danas homoseksualci ili će postati homoseksualci kada porastu zato što je njihova majka nosila mušku decu pre nego što je rodila njih”. Dok se u toj isto studiji naravno, ništa ne pominje o tome kako je otac možda baš sam mlađom decom zatajio kod svoje odgovornosti da im razvija njihov seksualni identitet. Naravno ovaj posao je teži za oca koji ima puno dece.
Osim toga, nedavno sam čitao pregled Bogartove studije u Los Anđeles tajmsu, gde je navedena i sledeća izjava: “Identični blizanci dele isti DNK te je prema studiji iz 1991. godine zaključeno da ako je jedan od njih homoseksualac drugi je takođe homoseksualac i to u 52% svih slučajeva. Kod dvojajčanih blizanaca učestalost spada na 22% a kod ostale braće spada na 9%”. Ovi brojevi su naravno uzeti iz Bejli-Pilardove studije iz 1991. godine (vidi stavku broj 3 dole), koja je potpunosti pobijena kasnijim studijama (vidi stavke 4 i 6 gore). Ja jednostavno ne mogu da verujem da ima toliko netačnih informacija koje su nenamerno redovito plasirane u svim medijima. To je nameran čin kojim se skrivaju činjenice samo da bi se postigla politička ispravnost.
9. Trend i skorija homoseksualna ”istraživanja”
Već par godina, toliko tog takozvanog ”istraživanja” o homoseksualnosti se fokusira na to da li treba da se preferiraju homoseksulani ili heteroseksualni roditelji prilikom usvajanju nezbrinute dece. Koja je stvarno najbolja alternativa za decu? Uglavnom su ovakve studije pokretane političkom agendom homolobija da bi ih proglasili za podjednako prikladne roditelje. Obuhvaćena istragom, je naravno, i činjenica da je učestalost pedofilije veća kod homoseksualnih muškaraca (vidi Laž broj 1 i stavku 4 gore).
REF.2 – strane 95-120 (Da li homoseksualni roditelji predstavljaju opasnost za decu?) sadrži obimnu diskusiju i razotkrivanje pro-homoseksualne roditeljske agende.
REF.6 – Bez predrasuda: šta nam studije ne govore o roditejstvu istog pola" je sistematsko (izveštaj po izveštaj) i analitičko pobijanje svih 49 istraživačkih izveštaja njihovih nedostataka. Autori ove knjige su Robert Lerner i Altea Nagai, koji su oboje završili doktorske studije na Univerzitetu čikaga. Za svih tih 49 izveštaja oni su otkrili nedostatke u barem jednoj ili mnogim od ovih oblasti:
1. Nejasna hipoteza i plan istrage
2. Neadekavatne ili nepostojeće grupe za poređenje
3. Samouspostavljene, neverodostojne i nevažeće mere
4. Nenasumični primeri, ali i učesnici koji regrutuju druge učesnike
5. Primeri previše mali da proizvedu značajnije rezultate
6. Izostavljene ili neadekvatne statističke analize
Glavni problem sa studijama ove vrste jeste da je homosekusalno roditeljstvo nov fenomen. Dakle, adekvatni uzorci veličine nisu dostupni. A u isto vreme vremenski interval rediteljstva homoseksualnih roditelja je veoma kratak, te još uvek nema pouzdanih statistika o tome.
Ali ono što je važnije od samih studija jeste način na koji su ”nalazi” predstavljeni u masovnim medijima. Zato što je prezentacija u masovnim medijima ono što formira javno mnenje. Tako često pisac članka u novinama – ili novinar koji priča sa ”stručnjakom” – natura svoje vlastito mišljenje tonom koji koristi u svom članku ili odabirom ljudi koje će intervjuisati. Pažljivo odabranim citatima i načinom na koji je novinar predstavlja sadržaj istraživačkog rada jeste ono što u velikom meri doprinosi formiranju mišljenja javnosti na ovu –za malu decu pogotovo – tako važnu temu.
Lerner i Nagai (autori knjige) su nadgledali članke u novinama koji su se odnosili na homoseksualno rodilteljstvo između 1979. i 1999. godine. Oni su ustanovili da je velika većina članaka generalizovana te dokazuju da su sva naučna istraživanja pokazala da su deca koja su odgajali homoseksualni roditelji ista kao i deca koju su odgajali heteroseksualni roditelji. A toliko često to navode bez osnova a ni pozivanja na određeni izveštaj. Ove pozitivne predrasude koje su utkane u ova istraživanja a dobile su toliko publiciteta u medijama su u velikoj meri smanjile javnu opoziciju homoseksualnog rediteljstva. Prevelika tragedija ove dece – koja su često već traumatizirana – ne može biti prenaglašena.
од Грка.Историјских података о томе нема.