Jedno od najvaznijih ljudskih osecanja je ljubomora, zavist. Zato se ne treba hvaliti. Ljudi suvise zavide. Oni vise vole sazaljenje nego neciji uspeh.Cak ne treba govoriti ni neku istinu o sebi koja vas istice. Sazaljenje izaziva simpatije, a uspeh neprijateljstvo. Na svim nivoima drustva, kod bogatih i kod siromasnih to je jednako. Nesreca nekog prijatelja vas ne pogadja onoliko koliko to izgleda. Treba se stalno paziti, biti obazriv da bi covek prezivio i izbegao nesrece. Nikada se, znaci, ne treba hvaliti ni najmanjim uspehom, cak ni u vrlo rafiniranom drustvu…cim neko napusti drustvo, odmah postaje meta razgovora. Nije se cak radilo o licnim stvarima, gde se neko zamerio nekom, ne, to je jednostavno ono da covek mrzi coveka. To nisu bili zli ljudi, ali instinkt da umanje drugog su sacuvali kao neophodnu potrebu. Ja mislim da je covek uvek takav. Mozda toga nema kod monaha.

Emil Sioran