Ljudi sreću kuju – al’ samo u basni.
Poljupci se čuju – mnogi ali kasni.
Obraćam se Parki što odgovor krije –
Gde su bili žarki, pre tri decenije?
Devojaka beše, zrelih kao dinja,
Mladih što se smeše, karijeristkinja,
Kćeri ili žena mojih prijatelja,
Svakakvih imena i imenitelja,
Setnih, srećnih, cvetnih, mondenki, brđanki,
Kosmopolitanki i malograđanki,
Ljupkih udavača – srca toplih, revnih,
Čednih podbadača instikata drevnih.

Al’ mada sam bio
Momak mio, čio,
Od svih me u smeni – zašto da se krije –
Nijedna, ni Dženi, poljubila nije.

Te devojke puste, danas zrele dame
Sada rado spuste glavu mi na rame.
Nude mi, ko meze, od karmina masne
Poljupce bez veze – mnoge ali kasne.

Ljube me kad idu, ljube čim me vide;
Nije reč o stidu – poljupci me bride.
Ljube čim se ki’ne, ljube usred grada;
Čim se šešir skine, poljubac već pada.
Ljube bepski, bratski, na vodi, na suvu,
Sve automatski – ko kad klepneš muvu.
Poljupci me kolju, u uvu mi zuje,
Ko cvrčci u polju uoči oluje.

Reuma me muči, natežem se s kilom;
Stradaću od žuči zbog poljupca silom.
Kad me pre rokova proglase za benu,
Biće zbog cmokova što blede u trenu.
Pitam u tom pehu: Parko, muzo kleta,
Gde te cmoke behu pre trideset leta?

Ogden Neš