Suncem pregažen beli grad

u kome sam se jednog dana rodio,

ulice na padini, most na Rimelu,

bašte  pune narandži

 

ne, nisam zaboravio,

iako se moj život promenio,

ali tišina je često

način na koji (nešto) volimo.

Ne, nisam zaboravio

sva ta tužna lica,

ali čovek nema prava da žrtvuje

sadašnjost prošlosti.

 

Ulica koja peva, leto koje je došlo...

Ne zaboravi ružnu zimu

i rane koje se više ne vide,

ali koje još uvek bole!

Toliko iskustvo odjednom je odneo

vetar ludosti,

toliko nevinosti odjednom  začuđeno

preklinje da je odložimo.

 

Kada oluja zasenči nebo,

mora da padne kiša

pre nego što opet ugledamo sunce,

želju za životom.

Sve veze kojima smo bili vezani,

uže kojim je bio vezan brod,

sve spone koje smo pokidali

ostavljajući na keju svoje kolevke

 

ne, nisam zaboravio,

iako se moj život promenio,

ali tišina je često

način na koji volimo.

Ne, nisam zaboravio

i nikad neću zaboraviti,

ali danas vi i ja

ne možemo promeniti ništa.

 

Ne, ne, ne,

nisam zaboravio…



Enrico Macias