Dugo sam verovao - to je mozda moja verzija verovanja ser Darija Kserksa Kame da postoji cetvrta verzija izopstenosti - da u svakoj generaciji ima nekoliko dusa, nazovite ih srecnicima ili prokletima, koje su prosto rodjene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hocete, bez cvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da mozda ima na milione, milijarde takvih dusa, mozda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajucih; da je, sve u svemu, taj fenomen, mozda, isto toliko prirodna manifestacija ljudske prirode koliko i njegova suprotnost, ali manifestacija koja je, tokom ljudske istorije, bila u ogromnoj meri osujecena nedostatkom mogucnosti. I ne samo time: jer su oni koji cene stabilnost, koji se plase prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli mocan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuce antidrustvene sile, tako da se uglavnom prilagodjavamo, pretvaramo se da nas motivisu vernost i solidarnost koje u stvari ne osecamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lazne koze onih identiteta koji su odobreni pecatom "pripadajucih".
Ali, istina procuri u nase snove; dok smo sami u krevetu (jer nocu smo potpuno sami, cak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bezimo. A u budnim sanjama koja nasa drustva dozvoljavaju, u nasim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuce, drugacije, odmetnike, cudake. Dajemo ogromne novce da bismo, u pozoristu ili bioskopu, gledali ono sto sebi zabranjujemo, ili citali o tome izmedju tajnovitih korica knjige. Nase biblioteke, nasa stecista zabave kazuju istinu. Skitnica, razbojnik, buntovnik, lopov, mutant, izgnanik, delikvent, djavo, gresnik, putnik, gangster, krijumcar, maska: da u njima ne prepoznajemo svoje najmanje zadovoljene potrebe, ne bismo ih iznova izmisljali, na svakom mestu, na svakom jeziku, u svako vreme.
Salman Ruzdi
|
