|
20/9/2008
-
Neodlučni šapat ljubljenih usana
koje osmehom kazuju da,
već davno ne čujem.
I ne pripada mi više.
No rado bih da nađem reči
ugnječene od sredine hleba
ili od mirisa lipe.
Ali hleb je spopala plesan
a mirise gorčina.
Kraj mene mile na prstima reči,
a guši me
kad hoću da ih ščepam.
Ubiti ih ne mogu
a one me ubijaju.
Udarci kletvi tutnje na vratima!
Nateram li ih da mi plešu
ostaće neme.
A još i hramlju.
Dobro ja znam,
da pesnik uvek mora reći više
od onoga što skriva buka reči.
A to i jeste poezija.
Inače ne bih mogao polugom stiha
izbaviti pupoljak iz zavese meda,
niti primorati mraz
da vam klizne niz kičmu
kada svlačim istinu.
Jaroslav Seifert
|
Pošalji komentar!
:: Obavesti prijatelja!
|
|
|
