Vi u vecernjim kapijama, u sumracnim
ulicama,
Kraj sporednih izlaza, pored ograda
Od crvene opeke sa komadjem stakla,
Vi koji zagrljeni sanjate o mesecini
Upletenoj u krzno macke, iscezloj
U naborima zavese ili lavezu psa,

Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami,
Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna.
Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi,
Iza lisca i oblaka, izmedju dve kise,
Izmedju dva vetra na klupi vlaznoj od suza,
Bez icega za sobom sem jedne male sobe
Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici
I jednim hladnim suncem iza zutih okana,
Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni
Da istisnete to sivo krilo samoce
izmedju sebe,

Dok sapucete ono malo reci koje ste nasli
U ovim trenucima slucajne neznosti,
Sve reci koje su odavno rekli pre vas.
Vi dok idete gradskim ulicama koje su
Opustele posle poslednjih predstava
u bioskopima,
Vi koji zagrljeni idete
Ovom kisnom ulicom nestvarnijom od sna,
Dok su vam oci zatvorene a prsti cute,
Cujete li korak nekoga coveka iza sebe,
Cujete li rec njegovu izmedju svojih
saptanja,
Osecate li dodir njegov izmedju svojih
milovanja?
Jer uvek kada idete sami, misleci
Da nema nikoga da baci kamen svoga
glasa
U zamracenu vodu tisine izmedju vas,
Uvek budite svesni onoga koji uporno
Ide za vama i govori: Probudi se.


Jovan Hristic