Ja nisam od onih koji su u stanju da satima i satima pričaju o sočnim
                plodovima iz komšijskih bašti (takve breskve više ne rastu...), vešto
                prepravljenim ocenama u dnevniku ili o "jadnom malom gušteru
                sakrivenom u kutiji za šećer, a onda je mama htela da skuva kafu". Uvek
                sam radije gledao ispred sebe nego iza sebe. Možda sam za takve priče još
                premlad (tek mi je dvadesetdeveta), a možda je sve to ipak zato što u mom
                detinjstvu i nije bilo takvih detalja. Uvek sam bio mirno i povučeno dete.