Cujes li kako traze stvarnost,
rascupane, divlje,
one, sene, sto ih nas dvoje stvaramo
u ovom neizmernom krevetu udaljenosti?
Vec umorne od beskraja, od vremena
bez mere, u anonimnosti,
ranjene golemom ceznjom materije,
hoce imena, granice, dane.
Vise ne mogu
ziveti tako: na rubu
gde umiru sene, a to je nistavilo.
Pritrci, podji sa mnom.
Pruzi ruke, pruzi im svoje telo.
Potrazi cemo za njih
boju, datum, grudi, sunce.
Neka otpocinu u tebi, budi njihova put.
Smirice se njihova velika, nemirna pomama,
dok ih grcevito stiscemo
medju nasim telima,
gde ce naci hranu i spokoj.
Konacno ce usnuti u nasem snu
zagrljenom, zagrljene. I tako,
kad se odelimo, kad se budemo hranili
samo senama, izdaleka,
one,
konacno ce imati secanja, i proslost
od mesa i kosti,
vreme njihova zivota u nama.
I njihov teskobni san
sena ponovno ce znaciti povratak
u ovu telesnost, smrtnu i ruzicastu,
gdje ljubav stvara svoju beskonacnost.


Pedro  Salinas