Nezadovoljni sobom i prilikama u svojoj zemlji, mi često hvalimo druge zemlje i narode, stvaramo od njih nedostižne uzore. Pri tom i preterujemo, hvaleći ih više nego što zaslužuju i pripisujući im svojstva i odlike kojih nemaju. Tako da sve što govorimo odgovara manje stvarnoj slici dotične zemlje, a više idealisanom liku naše otadžbine, kakvom bismo hteli da je vidimo.
 
Sve to, razume se, nije ni tačno ni pravo, ni zdravo, jer tako mnogi od nas stvara sebi, negde na sredini između one idealisane zemlje i svoje nesavršene, neku treću nepostojeću domovinu u koju se sklanja kad god se u jednoj od one dve (ili u obe odjednom) razočara. Takav čovek živi nemirno i nekorisno, čas kao izbeglica i iseljenik, a čas kao povratnik. I nije srećan.

Ivo Andrić