Vreme jednog dana necemo imati vise
da putujemo svetom, putnika dva srece zedna.
Slapovi bele pene zaklokotace tise
i zakoracicemo u susret gustoj tami
i noc ce doci sudnja za nas sto nismo krivi
za nas koji smo sebi vec presudili sami
jer smo ljubavi hteli, hteli mnogo vise
nego sto su je nama doneli nasi dani.

U paprati nespokojstva nasa se sakrila sreca
snegovi su je onda pokrili gusti i legli
a mi smo isli puteljkom sto rasputnici vodi
uvalom skliskom i strmom grbili snove i pleca
i ispravljali ih odmah s tugom od bola cednom
verujuci da mora ta sreca da se rodi.

Smesili nam se jedni i koreli nas drugi
a mi smo uporno svica trazili u ovoj tami
i videli smo oci koje nas gledaju blago
i podsmeh koji nas tuce kroz konce ledene kise
i nismo bili sami

i nismo bili sami
jer onih koji vole uvek je mnogo vise.

Mira Aleckovic