pijani kozaci
Mihaile Solohovu ovaj Don i nije onako opisano tih
Kretanja s kojih je odvaljen djon i svaki montazni
   stih
Oci prepune slepih sokaka blatnjavih ulica
S kojih su hirurskim zahvatom
Uklonjeni koraci
Ovaj vodoplavni Don sto me stihijski nosi u
  unutrasnjem
Dzepu i povremeno izvadi na svetlost blata da vidi
   koliko
je sati, dana, meseci, godina
Ovaj varvarski olovnoplavi Don
Nocas mi dusa
Zaglavljena u liftu izmedju hladnoca
I drugog sprata gde za pisacim stolom na tabake
Mozdane mase ona kao covek mala
Ispisuje ostrim zamisljenim bolom
Racunske operacije bunila i preteske jednacine
   samoca

Samo da se noc ne ugoji i ne pobesni
Mihaile Solohovu dok ne ispale rafal daha u usta
Nekoj Anjusi ili Tanji
Dok me ovaj Don ne odnese
Na dno okeana...

Svetislav Basara