Šta može čovek među ljudima,
osim da voli?
voli i zaboravi,
voli i omrzne,
voli, omrzne, voli?
da, uvek čak i staklastih očiju, voli?

Šta može, pitam, biće koje voli,
usamljeno, dok se svet okreće, osim
da se i samo okreće, i voli?
voli ono što more ostavlja na plaži,
ono što sahranjuje, i na morskom povetarcu
so, ili potrebu za ljubavlju, ili samo
želju?

Uzvišeno voleti pustinjske palme,
prepuštanje i obožavanje puno
iščekivanja,
i voleti sav nemir i grubost,
vazu bez cveća, gvozdeno tlo,
i nepomične grudi, i ulicu iz sna, i pticu
grabljivicu.

To je naša sudbina:neograničena ljubav
prema nevernim i ništavnim stvarima,
večno predavanje potpunoj nezahvalnosti,
i u praznoj školjci ljubavi strašljivo
strpljivo
traganje, za sve većom ljubavlju.

Voleti i samo odsustvo ljubavi u nama, u
našoj jalovosti
voleti prećutne vode, tihi poljubac i
beskonačnu žeđ.

Karlos Drumond de Andrade