Čini se tako lako izdahnuti
nekoliko lepih reči,
dati im ritam,
povezati ih rimama.
Da sa hartije ne odlete
ostaće zajedno u igri.
Teže je umeti reči uplesti
prstima u svileni gajtan,
svezati u omču, pa baciti.
Tako se hvata ljubav
kad isklizne iz drhtavih ruku
i beži, jer je tako mlada.
Pa nežno je vezati
za svoj dah.
Znao sam pesnika koji, premda star,
umeo je to.
Nije to lako,
dođu trenuci koji nisu slatki.
Ponekad bismo sedeli
za ovim stolom.
Obično predveče,
grad ispod nas bi se stišao
i polako uspavljivao
sjajem uličnih svetiljaka
dok bi ljubavnici zastajali, tu i tamo,
gde počinje tama,
jer imaju svoje tajne,
poznate svima.
Uzalud, ljubavi, kriješ svoje lice.
Danas već znam
zašto bi on tada tako često umuknuo,
pa triput palio lulu
koja je bila prazna.