Kad smo bili mali, dozvoljavali su nam da crtamo sve i svašta po papirima, blokovima, zidovima i betonima ispred obdaništa, škola, zgrada…a danas sve to je krivično delo.   

Tačno se sećam da je tog 27.04. bio Tamarin rođendan, da smo nabavile sve što je trebalo za žuraju. U njenoj sobi smo te davne osamdeset i neke (mislim da je bila 87. u pitanju) u naletu dosade i trenutne inspiracije oslobodile najveći zid, izbacivši neku ormančinu i da, tog dana se manifestovao naš prvi grafit. Od njenog ćaleta koji voli da se zove Slikar „pozajmile“ smo četkicu ihaha formata i naravno, crnu boju. Taj dan rođenja našeg prvog grafita obeležile smo porukom nešto poput - živi život.

Sećam se i mirisa sendviča koje smo nas dve pravile za celu ekipu, koja je trebala svakog momenta da dode. I koka kole koju si uz preveliki gutljaj osećao u nozdrvama i grlu.

Đubretu i Vanji, našim najboljim ortacima zacaklele su oči odmeravajuci naše prvo delo. Uhvativši brzinom svetlosti ideju koja se krije iza svega. Mogu slobodno da kažem da nam se život od toga dana, promenio.

Taj zid je bio uvek spreman da sasluša, a i trepeo je SVE.  Uvek naslonjena na njega ljubila sam Vuka, a bio je tu i dan kada je Boki iznervirao Andriju i ovaj polomio šaku udarivši u grafiti zid. Kažem, istrpeo je taj stvarno svašta. Nisam sigurna da bi svaki zid to izdržao. Naše jačine i slabosti…

Posle smo nabavili sprej, te su grafiti postali sve ozbiljnija stvar. Vanja i ja smo čak napravili i par šablona s´obzirom da je on odlično crtao (inace do tada ekskluzivno i samo, za svoj, fanzin)  

Jako je dugačka cela ta priča. Naši uvek čvrsto isprepletani životi i to…  grafit je bio nešto poput našeg prvog pokušaja povezivanja misli, ideja, energije - javno. Interenta još nije bilo...

Jedina naša veća “iluzija” je bila ta, da smo uvek bili čvrsto ubeđeni da možemo da promenimo svet. Ne znam, sećanje na te unutrašnje slobode od onda, ume često da mi pomogne i dan danas. Osećaj je proklijao.

Držali smo se koliko smo mogli, to naše društvo. Uvek.

Kasnije devedesetih…Vanja se ubio, kao i Andra. Đubre je nestao na mističan način. Bojan mislioc i astrolog je odlepio. Tamara i ja smo ostale u kontaktu ali godinama je to bila tema o kojoj se nije pričalo. Ne sećam se ni dana više, kada sam odlučila da ne pričam o tome. Dugo sam racionalno potiskivala sve te misli ne dozvoljavajući da postanu deo moje emotivne svakodnevnice.

Grafiti sa ovog bloga su ti, koje bih volela da vidim u nečijoj...Tamarinoj, tvojoj, svojoj sobi. Ulici. Gradu.