Tog dana i nikada više
Nestvarnost ljubavi "van sveta" je u stvari, najpotpunija stvarnost, jer je to svet nas samih, kristalizacija naših autentičnih htenja, nekadašnjih i sadašnjih. Time se objašnjava njena neiscrpnost, samodovoljnost, nedorečenost. Biti "van sveta" znači zaroniti u ponore vlastitog bića, u njegove iracionalne slojeve, one koje se najčešće potiskuju. Otuda proističu i mnoge paradoksalnosti ovog oblika ljubavi. Paradoksalan je i sam uslov njene trajnosti: njena privremenost i neostvarivost "u svetu", postojanje savršene ravnoteže između čežnje i ostvarenja te čežnje. Upravo zbog njene neponovljivosti u njenim počecima sadržan je i njen kraj, a iščekivanje neumitne nesreće daje ljubavi uzvišenost, tako sličnu krajnjoj sreći. Sledom te iracionalne logike junaci ove proze otkrivaju da je trajnost ljubavi "van sveta" uslovljena životom "u svetu" koji omogućava njeno neprekidno obnavljanje kad god se za to ukaže prilika. Upravo na podlozi siromaštva i jednoličnosti svakodnevnice osećanja unutarnje potpunosti, nesputanosti mladih ljubavnika postaju izrazitija.
Komentari:
Ovo podseća na Kjerkegora...
Poslao
asterion
u 22:28, 3.10.2008 | Link | |