Kosa na kosturu

o kako se jasno videse njeni gresi...
ja bejah ogledalo , ona se ogledase...
-prica mi pricu bolesni Moandor

Secam se kako je uspravna bila,
kako su joj ramena ravna bila, kako ledja ispravljena,
sa sakama, pod grudima, po rebrima
drzala se sama sebe.
blago pognu glavu,
pa me optuzi za izdaju...
ustvari ja sam bio izdani,
ali to sada bitno nije...

Ne, ohola bila nije,
oholost je prezrena u njoj bila, sebe je volela,
sa bosim nogama na kamenu,
gazila je samo mene.
kroci korak-dva,
pa upita za svedoke...
oceve, bracu, sestre,
krvni i po reci, cutahu...

iz oka u oko moje plovise gresi prosli,gresi njeni...
ali svi gledahu samo u oci njene...
-prica mi pricu bolesni Moandor

Jos zimus dok je slaba bila,
Sanjala je dan kad sama ostaje,
usta zedna pojih,
usne balave brisah,
i na novo jutro svako, nakit menjala je…
i jorgovan dodje, i potkazan bih,

cutanje njeno, ucini moje reci necujnim…
kad ucutah, utvrdise da se kajem…
-prica mi pricu bolesni Moandor

dva lica boga

sećam se, ja kao dete...
uče me da svi isti smo...
da se rađamo kao braća...
da svi isto ćemo jesti...

gledam, svoju decu...
učim ih razlikama...
da se neki sa kašikom rađaju...
da ne moraju svi jesti...

igram se vatrom...

gledajte u demigode zapada...
ovako, kako im se svi klanjaju...
tako im se klanjajte, deco moja...
glava koja štrči razbija se...

glava koja do zemlje je...
uvek će imati šta da pase...

igram se vatrom