1.10.2009 - pismo koje nisam uspeo da posaljem tamo gde treba
majmunoliki tip njuske,klempava,lice nekako izbaceno unapred.ali simpaticna.i nesto kao provaljuje,hoce da me opusti,sta li..
"odnos sa majkom?"
-uglavnom dobar..
"a brat,stariji?koliko?"
-6 godina..
"sad ti kao ne cujes da ja psujem,pa prosapuce-jebem ti ovaj kompjuter,i program i sve..ajmo dalje.zatvor,problemi sa zakonom?"
"emotivni zivot,ljubav?"
-sve prave su ljubavi tuzne,kaze ona neka pesma.e,koliko god glupo zvucalo,istina je.
"jos mi niko na ovo pitanje nije odgovorio ovakvom kichericom,genijalno!"
-mozda je kich,ali je istina.a i nisam ja to izmislio.mozda me samo prati ista sudbina kao i tog ko je to smislio..
"'ajmo dole,bled si,trebalo bi da primis infuziju.polako niz stepenice,ponekad su klizave.nego,kad vec citiramo te autore,ko bese ono izjavio da covek nema neprijatelja koliki sam sebi moze da bude?hmm,ne znam,ali ti si ocigledan primer.."
ne volim igle,gledam u plafon.jedna neonka se pali i gasi,nepravilno.kao da salje morzeove signale.boc.
ostajem sam u prostoriji.boca sa crevom zakacena za moju venu radi svoj posao.valjda pokusava da popravi nesto ako se jos da popraviti.kazem,ako se da popraviti.u tih pola sata,45 minuta,provrtelo mi se kroz glavu toliko toga,da kad bih pokusao da te misli pretvorim u reci,rezultat bi bio mulj misli i reci.zbrljanih,pomesanih,i potpuno besmislenih.jedini smisao je davala ona neonka.provalio sam je.treptala je jednu pesmu:
ne pitaj kako sam saznao sta mislis?
mozda sam ponekad bio:Ti.
mozda si ti ponekad bila:Ja.
mozda smo
zajedno bili
CEO SVET.
jedino nikako da izvalim zasto uvek mora da bude "bili".zasto nismo jos uvek?uzasno me muci to pitanje.ili jos bolje,da nikada nismo ni bili.ali,jebiga,jesmo.a kad je vec sve ispalo ovako,vatreno sam se nadao da ce vreme odraditi svoje.jebiga,ni to ne funkcionise bas najbolje.krecem prema kolima,keva dobacuje nesto u fazonu,kako sad treba da budem srecan,resavam problem nad problemima,blabla..prekinuo sam je.kevo,nista ne resavam.nista me ne ceka.onu euforiju i srecu sam izgustirao prosle godine,sad mi treba nesto konkretno.a ono sto je najkonkretnije,sto je u najdubljim dubinama moga bica,e toga nema vise.paradoksalno,ali trenutno polako umirem a usput radim na produzetku zivota.da,idem kod lekara,stajem na noge ponovo.ali tim istim nogama polako koracam prema svome grobu.jedino jos sto je zivo i sto postoji,to je nada da cu na tom putu naleteti na tebe nekoj raskrsnici.sve bih dao za to.ne znam,mozda pre umrem,mozda i prestanem da mislim na tebe jednog dana.i to bi bio dobitak od 1000000 dolara.ali,za sad je jos uvek sve po starom.previse,najvise,zauvek...izvini sto ti ponekad pisem ove stvari,ali evo,dva meseca proslo pa se nakupilo.a i placem usput,stvarno.Boze,kao balavac neki.poslednja dva dana ni sekund nije prosao da ne mislim.a najtrip mi je kad se vracamo sa one jebene farme,ima jedan deo na ulazu u beograd gde pukne pogled na sve strane.levo su one elektrane i planina cer,desno avala i kosmaj,a pravo fruska gora sa svim obroncima,brdascima i dunavom.i svaki put mi na tom mestu srce samo sto ne iskoci..ufff,buvo mala..bolje da cutim dalje..
"gotovo.pritisnite malo ovu vatu,pa bacite za 5 minuta.vidimo se sutra."
|
