........

5.10.2009 - znam,prestace,ali do tad cu vikati iz glasa

nikad nisam razumeo ljude koji nose satove.jos za pojedine primerke daju neke besne cifre,zlatni rolexi,breitling,doxa,safhauzen.kome je uopste palo na pamet da meri vreme?nije li vreme samo period od kad ispadnemo iz maminog stomaka,do onog momenta kad postanemo laksi za 21 gram,kako neki tvrde?ne prolazi vreme,prolazimo mi.a ono sto se u medjuvremenu desi,meri se onim sto je od nas ostalo posle toga sto se desilo..

sanjao sam jedan divan san.ne znam koliko je trajao.nisam ga merio kalendarom ni satovima.trajao je taman onoliko koliko je potrebno da se ureze u secanje,tako da ga nista ne moze izbrisati,i nikakvo vreme ga ne moze pregaziti.jedina rec koja je oznacavala vreme,a bila je izgovarana u tom snu je rec "zauvek".da,budio sam se nekoliko puta,ali je san bio toliko lep da sam zeleo da nastavim da sanjam.zeleo sam da se nikad ne probudim,i kad god bih se na trenutak probudio,samo bih otpio gutljaj vode i nastavljao dalje.pokusavali su da me probude,nisam hteo,dizali su buku,nisam hteo da je cujem.samo sam zeleo da se moj san nikada ne prekine.to je san koji se sanja jednom u zivotu,san u kome si ceo,potpun,srecan,radostan.a onda se desilo nesto cudno.desio se jedan trenutak u tom snu,samo jedan jebeni trenutak,koji je tezi i strasniji i duzi od cele vecnosti.u tom trenutku sam shvatio da sam ostao sam u svom snu.a ne mogu se radovati sam,ne mogu sam biti srecan.i naravno,probudio sam se.

tacnije,jos uvek se budim.jos uvek nisam popio kafu i umio se hladnom vodom.jos sam pomalo bunovan..

ne znam hoce li se takav ili slican san ponoviti,ali u svakom slucaju nabavljam budilnik.mozda je ipak bolje probuditi se na vreme,nego se prepustiti gotovo opijumskoj nesvesti,i ne videti da je san odavno gotov.odavno?koliko je to?ne znam,onoliko koliko je potrebno da shvatis da ti niko ne moze biti vise stran od osobe koju si voleo,i da je san postao iluzija.

do nekog sledeceg sna..ili iluzije..laku noc.

Komentara (6) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

1.10.2009 - pismo koje nisam uspeo da posaljem tamo gde treba

majmunoliki tip njuske,klempava,lice nekako izbaceno unapred.ali simpaticna.i nesto kao provaljuje,hoce da me opusti,sta li..

"odnos sa majkom?"
-uglavnom dobar..
"a brat,stariji?koliko?"
-6 godina..
"sad ti kao ne cujes da ja psujem,pa prosapuce-jebem ti ovaj kompjuter,i program i sve..ajmo dalje.zatvor,problemi sa zakonom?"
"emotivni zivot,ljubav?"
-sve prave su ljubavi tuzne,kaze ona neka pesma.e,koliko god glupo zvucalo,istina je.
"jos mi niko na ovo pitanje nije odgovorio ovakvom kichericom,genijalno!"
-mozda je kich,ali je istina.a i nisam ja to izmislio.mozda me samo prati ista sudbina kao i tog ko je to smislio..
"'ajmo dole,bled si,trebalo bi da primis infuziju.polako niz stepenice,ponekad su klizave.nego,kad vec citiramo te autore,ko bese ono izjavio da covek nema neprijatelja koliki sam sebi moze da bude?hmm,ne znam,ali ti si ocigledan primer.."

ne volim igle,gledam u plafon.jedna neonka se pali i gasi,nepravilno.kao da salje morzeove signale.boc.
ostajem sam u prostoriji.boca sa crevom zakacena za moju venu radi svoj posao.valjda pokusava da popravi nesto ako se jos da popraviti.kazem,ako se da popraviti.u tih pola sata,45 minuta,provrtelo mi se kroz glavu toliko toga,da kad bih pokusao da te misli pretvorim u reci,rezultat bi bio mulj misli i reci.zbrljanih,pomesanih,i potpuno besmislenih.jedini smisao je davala ona neonka.provalio sam je.treptala je jednu pesmu:

ne pitaj kako sam saznao sta mislis?
mozda sam ponekad bio:Ti.
mozda si ti ponekad bila:Ja.
mozda smo
zajedno bili
CEO SVET.

jedino nikako da izvalim zasto uvek mora da bude "bili".zasto nismo jos uvek?uzasno me muci to pitanje.ili jos bolje,da nikada nismo ni bili.ali,jebiga,jesmo.a kad je vec sve ispalo ovako,vatreno sam se nadao da ce vreme odraditi svoje.jebiga,ni to ne funkcionise bas najbolje.krecem prema kolima,keva dobacuje nesto u fazonu,kako sad treba da budem srecan,resavam problem nad problemima,blabla..prekinuo sam je.kevo,nista ne resavam.nista me ne ceka.onu euforiju i srecu sam izgustirao prosle godine,sad mi treba nesto konkretno.a ono sto je najkonkretnije,sto je u najdubljim dubinama moga bica,e toga nema vise.paradoksalno,ali trenutno polako umirem a usput radim na produzetku zivota.da,idem kod lekara,stajem na noge ponovo.ali tim istim nogama polako koracam prema svome grobu.jedino jos sto je zivo i sto postoji,to je nada da cu na tom putu naleteti na tebe nekoj raskrsnici.sve bih dao za to.ne znam,mozda pre umrem,mozda i prestanem da mislim na tebe jednog dana.i to bi bio dobitak od 1000000 dolara.ali,za sad je jos uvek sve po starom.previse,najvise,zauvek...izvini sto ti ponekad pisem ove stvari,ali evo,dva meseca proslo pa se nakupilo.a i placem usput,stvarno.Boze,kao balavac neki.poslednja dva dana ni sekund nije prosao da ne mislim.a najtrip mi je kad se vracamo sa one jebene farme,ima jedan deo na ulazu u beograd gde pukne pogled na sve strane.levo su one elektrane i planina cer,desno avala i kosmaj,a pravo fruska gora sa svim obroncima,brdascima i dunavom.i svaki put mi na tom mestu srce samo sto ne iskoci..ufff,buvo mala..bolje da cutim dalje..

"gotovo.pritisnite malo ovu vatu,pa bacite za 5 minuta.vidimo se sutra."

Komentara (2) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link

25.8.2009 -

gledam malopre neke stare fotke.farmerke sa tregerima,mornarska majica,ona na plavo bele pruge,i neizostavan detalj tog vremena-crvena pionirska marama .nekakvo takmicenje u recitovanju..fino,pametno dete,sa svim peticama (doduse samo u nizim razredima,ali ok),mladi izvidjac,ziveo svoj mali zivot setajuci svog psa i ne silazeci sa bicikla...

izlasci..devojke..ljubav..posao..

jedno lecenje,jedna veza..ona me ostavlja,a ostavio sam joj srce..ne mogu da izdrzim,pocinjem ponovo.jaci je od mene..meseci..godine..pakao..lekovi..infuzije...

prelom.odjednom.samo je dosao,nepozvan,nicim izazvan.moram da stanem,moram da pokusam jos jednom.zbog sebe,zbog keve,zbog buducnosti ako je bude,ako nastavim da zivim..

upoznajemo se.pocinjemo da se vidjamo.nije iz bg-a.iz jednog malo mesta u vojvodini.napolju najhladnija zima koju pamtim.nista nije smetalo.bio sam apsolutni pobednik.jaci od zime,jaci od samog djavola.sa njom.duplo jaci.sve veze do sada,svi zivoti do sada,sve smrti do sada su bile smesne.ovo je bila pobeda nad pobedama.novi pocetak.pocetak zivota,i po njenim recima,ni smrt nas ne moze razdvojiti.

dajem joj sebe.otvoreno.celog.bez rezerve.sebi ne ostavljam nista.sve je kod nje.

i tog dana,odjednom,niotkuda,govori mi da je kraj.znala je da mi kopa grob.znala je da sam bez nje mrtav.znala je da se tako voli samo jednom.znala je sve moje smrti,znala je da ce ova biti najteza.bez trunke grize savesti je rekla da zaboravim.sve da zaboravim.kao da nas nije bilo.kao da se nikada nismo sreli.okrenula se i otisla.

sedim.ne spavam.ne spava mi se nocima,ne mogu.razmisljam.mozda i previse.ni prva ni poslednja.znam,sve znam,znam da cete mi reci da patetisem,da su ovo price za spanske sapunice,itd..ali nije bas tako.znala je da cu ponovo poceti da se druzim sa njim.ona je bila jedina dovoljno mocna da me sacuva.i bio sam joj beskrajno zahvalan.dobila me je za tu uslugu,celog.ono sto zene samo u bajkama dobijaju od muskarca.ali je pogazila svaku,ali svaku jebenu rec koju je izgovorila.a ja je i dalje beskrajno volim.i na neki cudan nacin cu je zauvek voleti.jer,ponavljam,ona je jedina koja je uspela da stane izmedju mene i demona.jedino se i dalje pitam-je li bila andjeo,ili samo jos veci demon od ovog sa kojim se inace druzim?mozda nikada necu saznati.kao sto ni ona nikada nece saznati koliko je neko voli.jos uvek,bez obzira na sve.

kako bih voleo da samo za trenutak ponovo budem onaj mali u prugastoj majici.

Komentara (2) :: Pošalji komentar! :: Permanent Link