Романтика: цвеће за њу

Може ли заиста наш транзициони херој, славни потомак још славнијих предака ратника у великим биткама, који се сада туче мачевима на фронту неолиберализма, како би зарадио на ову скупоћу радећи по три, четири посла да би имао за ’леба, млеко и тикет за бинго, пронаћи негде бар молекул тестостерона, пошто пред поноћ дође смлављен и скљока се у кревет, поред своје верне љубе? Хајде да се не лажемо. Такав сиромашак више није специјалац за креветске десанте, нарочито када му драга испостави свој списак захтева за наредни месец: од комуналија, маскаре, новог аутомобила на лизинг и летовања у Турској, кад већ не може Дубаи, где, узгред, шапуће му она с око 60 децибела на увце, одлази богати, успешни и све згоднији комшија.

Ујутру га, дакле, чека нови, увек исти дан. Ићи ће на посао, биро за незапослене, Бранков мост, или на гласање. Зависи од афинитета. Како год окрене, тестостерон је исцурео. Приче о светом српском патријархату, мачистичком рају у којем су бркати дедови брчкали уморне, јуначке ноге у лаворима, док су их пресрећне бабе сапуњале, постале су давне бајке епског предтранцизионог циклуса. Тестостерон који се лучио у кофама, сада је исцурео, дубок глас који се чуо у помрачини, као давно изгубљени зов вође чопора, некако је измутирао, па међу некада моћним братством славних београдских фрајера, увелико распредамо фаталистичку теорију о стварању нове мушке врсте очајних домаћина, плашећи се само једне, још веће трагедије: мутације у очајне домаћице.

Тако је глобализација освојила и један од последњих правоверних мушких енклава на источном лимесу западног Балкана, претећи да планети понуди пошаст далеко опаснију од глобалног загревања. Топљење ледника, повратак диносауруса, годзила и летећих крокодила биће слика једног бајковитог света у односу на неминовност које нисмо свесни ми, који смо доскора носили панталоне, бријали се на суво и фенирали се поред отвореног прозора на минус пет, тек да нам мисли остану сабране.

Уместо лова набавка: излазак из  супермаркета

Већина мушкараца, показује социолошко истраживање објављено недавно у САД, радије би оженило своју секретарицу, него своју шефицу, што, подвлачим, не тврдим ја. Не желим, наиме, да спавам на тераси. Подаци су истоветни и за Србе и Американце, што потврђује неопходност формирања хитне светске мушке коалиције у борби против „фемократије”.

Добро, ако се губитници српске транзиције осећају као мушкарци на резерви, да ли су онда успешни и богати остали на бранику одбране мушких полних интереса? Момци из више средње класе, банкари који нас одваљују за кредите, менаџери који нас нервирају колицима од тридесетак хиљада евра, тајкуни који су помажњавали лову или славни политичари који нас одводе у зоне сумрака из којих нема повратка, тек са коктелом од прозака, вијагре и вискија могу да издрже трку са конкуренцијом и сопственим либидом.

Каква нас онда чека будућност у доба непроглашене „фемократије”, феномена којим се улога мушкарца своди на донатора сперме? Јунакиње америчке серије „Секс и град” су типичне модерне владарке – храбре, економски самосталне, оне које преузимају иницијативу на разним фронтовима, од чаршафских до пословних.

Постоје, међутим, теорије које упозоравају да је фама о „фемократији” у Србији ипак само мит уплашених мушкараца.

„Фемократизација” чак ни у Београду није доживела свој 5. октобар, нити овдашње баје размишљају да раскидају с мрачном прошлошћу, тврде последњи мушки лобисти. Зашто би, кад будућност ионако не постоји. А и ту су увек наше драге маме, које нам не дају да одрастемо и бацимо цуцлу ни кад пређемо четрдесету.

Моја добра пријатељица је мајка хиперактивних близанаца који су у другом разреду основне школе. Она има сјајну каријеру, ради за страну компанију, зарађује око две хиљаде евра, вози нову „тојоту” од тридесетак хиљада (еврића, наравно) и – према рецептима женске диктатуре – шутнула је мужа који је ленчуга и коме је мама стављала памперс пелене и када је одслужио војску, иако би се рекло да специјалац из 63. падобранске ипак може сам на ношу.

Али, иако је остала слободна, уместо да доминира у кревету, она се у њега скљока сама, после напорног маратонског дана, у поноћ транзиционог српског неолиберализма.

Шетња: отац и син

Тако долазимо до открића мистерије о успостављању новог женског поретка. Мултинационалним корпорацијама удате жене с породичним проблемима и клинцима који траже мајчинску пажњу нису нарочито омиљена тема.Фирмама су потребне жене које ће што дуже остати саме, дакле неудате, које неће рађати, тако да је пласиран мит о суперженама које владају над супершоњама. Завера која се представља као коначан пораз мушкараца. Знате шта ме теши? Што су писци сценарија о женској трилатерали мушкарци.

Ако је тако, онда ћемо ми, очајни домаћини, ипак пронаћи свој мир. Ако не у дому свом, у сигурној мушкој кући свакако.