Praštam ti radosti nedoživljene,

Dodire nesebične,

Usne nikad dodirnute

I puteve sudbine naše

Ukrštene daleko

U praskozorju tišine

Među stenama nepomičnim.

Praštam ti snove

Od prašine satkane,

I vetar što odnese ih

Među šapat svetova,

Gde vile nose ih

Na krilima prozirnim.

Praštam ti i ono

Što praštati se ne da-

Praskozorja rana,

Snove od prašine,

Neumitnu radost

Uzdahe i htenja.

Zove me tišina.

I zvezda roj.

Spokoj u duši

imah samo tamo

provodeći dane,

posmatrajući noći,

noći bez kraja,

želeći želje

pod okriljem neba.

Uz zvezda roj.

Jutra se kupaše u zlatu.

Svuda petlova poj.

Kud god pogled uprt beše,

samo radost plavu videše.

I ptica let.

a zeleno šaptaše mi:

"Tvoj je svet."

Mirisi noći,

uspavanke dana,

pesmo detinjstva mog,

kolevko lepote,

spokoja i raja,

zovete me,

čujem,osećam i hoću

iz tame u svetlost

da došetam vašu,

da zaspim dok gledam

u zvezda roj,

da osetim i volim taj beskraj,

što beše i ostade

zauvek u srcu,

u duši,

u treptaju oka,

zauvek samo moj.

Tera me nešto

mešu krošnje stabala,

među nikad neomeđeno,

vedrim islima optočeno,

pesmom kosača pokošeno,

svežinom sena namirisano.

Tera me nešto

među jabukovce

gde spokoj stanuje

i mir duše spava,

među beskraj svetova

na krilima vetrova

gde počinje san,

a nestaje java.

Vraćam se u vrtove detinjstva,

ispod streha bezbrižnosti,

u dvorišta nevinosti,

senke sreće,

u platonsko u  rekama.

Vraćam se među note,

mirise pokošenih trava,

ptica cvrkut

i svitaca svetlucanje.

U trešnjina polja

koja ne behu zabranjeno voće,

u malinjake jarko crvene,

ispod streha onih,

sto dodase plavu

u tri boje duge,

gde beskraj se skraja,

gde zelena polja,

poput misli mojih

nemaše početka,

prepreka i kraja.