Nikad mi nećeš izaći iz glave..... ma šta da uradiš! Gledam ponekad u vedro nebo, ponekad u olujno ili u šareno, ono pred zalazak sunca. Skoncentrišem se, iz sve snage, i pitam se: da li sve znaš - moje (crne, najcrnje) misli, moju tugu koja nadođe kao iznenadni visoki morski talas, bez ikakvog razloga..... tek tako..... u praskozorje, kad zbog nečeg više ne mogu da spavam, ili predveče - uvek onda kad nema nikog da me izvuče iz sopstvenog mentalnog živog blata. Znam da sve znaš, prosto, moraš da znaš! Jer - nebo odbija misli, moje, tvoje, svih nas. Moja jedina preostala nada. Moram u to da verujem. Svi ostali kanali su odavno pokidani..... trajno, zauvek!? Tvojom, nečijom rukom, tvojom, nečijom voljom? Često gledam kako dva broja svetle na ekranu. Okrenem ih (čemu?) - Automatski Glas nešto govori. Ne razumem šta... pokušavam da čujem da li se još nešto čuje u pozadini, u beskrajnoj, nepodnošljivoj tišini iza.
Gledam pažljivo večeras zvezdano nebo iznad nemirnog mora. Ako se budem dovoljno jako skocentrisao, i dovoljno pažljivo gledao, možda ću ugledati, pored neke zvezdane magline, odraz tvojih očiju - koje netremice gledaju u mene.
* Zahvaljujem se na večitoj inspiraciji grupi Eplay.
Gledam pažljivo večeras zvezdano nebo iznad nemirnog mora. Ako se budem dovoljno jako skocentrisao, i dovoljno pažljivo gledao, možda ću ugledati, pored neke zvezdane magline, odraz tvojih očiju - koje netremice gledaju u mene.
* Zahvaljujem se na večitoj inspiraciji grupi Eplay.