Skoro svakodnevno se vozim gradskim busom.. Svega i svachega se nagledam, uostalom, kao i mnogo drugi.. Ali, za razliku od vecjine, ja imam neko jbn shesto chulo, pa sve vidim, primetim ili chujem.. A i volim da posmatram ljude, zgrade, prirodu.. Ne umem da prodjem samo pored nechega..

Ima ljudi koji me plashe svojim izgledom... Bezim od njih, jer ih se bojim.. Znam da ne bi trebalo, ali imam neki chudan osecjaj u vezi s njima..

Pre neki dan, u ulici 29. novembra u bus ulazi tip.. I ja se trgnem, uplashim.. Crn, visok, mrshav sa plavim velikim ochima.. Star oko 30, 35 godina, sasvim normalno obuchen sa kesom u rukama.. Neke stvari za pc.. Prosechan izgled po jus-u.. Ali, ne i za mene.. Nije mi bilo potrebno mnogo da shvatim da nije sav svoj.. Chim je ushao, zakovao je svoj pogled desno od mene.. Okrenula sam se da vidim gde.. Pored mene su stajale dve devojchice stare oko 14 godina.. Sasvim obichne, nimalo napadno ili nepristojno obuchene, da bi nekom zapale za oko.. Ali, njemu jeste jedna od njih.. I to ona koja je bila skromnija po izgledu od svoje drugarice.. Crne poluduge kovrdzave kose, u duksu i farmericama i rancem na ledjima..  Ni po chemu se nije isticala.. On nije skidao oka sa nje i sve vreme je pokushavao da joj se priblizi.. Devojchice su neshto chavrljale, pa tipa nisu ni primetile.. Chak ni kada je stao tik uz nju i disao joj za vratom.. Meni se smuchilo, doshlo mi da povracjam.. Pokushala sam da mu dam do znanja da vidim shta radi.. On me nije primecjivao, jer je gledao samo u jednu tachku, u malu.. Bolest mu je bila u ochima.. Htela sam da vrishtim.. Sva srecja, devojchice su sishle na sledecjoj stanici, a on nije uspeo jer su mu se vrata zatvorila ispred nosa.. Ulica 29. novembra je vrlo prometna i chesto se bus viche ko puz.. To mu je dalo priliku da je pogledom trazi sledecjih par minuta.. On nishta nije primecjivao, osim bolesne tachke pozude.. Na Trgu sam istrchala iz autobusa i pobegla glavom bez obzira.. Iducji prema faxu, razmishljala sam koliko takvih umobolnih ljudi shteta gradom.. I sama sam kao devojchica (a i kasnije) imala prilike da dozivim neprijatnosti te vrste, pa mi je mozda i ostao strah u tragu od manijaka i pedofila.. Nikuda ne idem bez spreja, a skakavac drzim pored kreveta.. Ne, nisam panichar ili tako neshto, vecj sam suvishe otvorena prema ljudima, pa moram da budem na oprezu.. Jer, ko se na vrucje mleko opeche i u jogurt duva..

Shto je najgore od svega, ta osoba me je podsetila na nekog.. I zato sad imam strah.. od nepoznatog..