26.1.2010 - GEA (Geography-Ecology-Adventure )
Putovanje biciklom oko sveta planiram od prošlog leta, ali izuzev dosta preciznog itinerera i proračuna vremena koje mi treba da sve to izvozam, nisam daleko odmakla. Zapravo, nisam se ni mrdnula sa mrtve tačke kada je reč o ključnim stavkama za realizaciju tog sna: nemam novac za put a ni sponzore u najavi. Sve što trenutno imam jeste čvrsta rešenost koja me ne napušta kada me medijske kuće, kojima pišem tražeći njihovo pokroviteljstvo, ne udostoje ni negativnog odgovora, kada zbog neodložnih životnih dažbina odložim naručenu izradu veb-sajta i registraciju udruženja koje moram imati zbog potencijalnih sponzora, kada se ispostavi da „sigurni“ i „pouzdani“ saputnici zavaravaju i sebe i mene. Uporno nastavljam da smišljam nove mogućnosti, nepokolebljivo uverena u onu staru: nikad nije bilo da ne bude načina, ili onu koeljovsku: ako u nešto veruješ celim bićem, čitava vasiona udružiće se da ti u tome pomogne.
Kada sam shvatila da će mi od svega biti najteže da pronađem saputnika, a skitati sama svetom i nije baš uputno, javio mi se Željko. Od svih dana u godini, tokom koje se čujemo najviše dva ili tri puta, pozvao me je upravo na Bogojavljanje. Nisam veliki vernik da bih to shvatila kao Božiji znak, a ne verujem previše ni u sudbinu, ali teško je bilo odupreti se utisku da ipak postoji dosluh između mojih želja i zvezdanog poretka, zacrtanog mi u datumu i času rođenja. Kako bilo, važno je da sam dobila novu nadu zbog sasvim drugačije mogućnosti na koju ne bih ni pomislila. Da li će biti prava – znam koliko i vi.
– Je l’ mogu i ja s vama, ali da vozim moj spavaći van? – upitao je kada sam mu ispričala čime se bavim i o čemu danonoćno razmišljam poslednjih šest meseci.
Kojim nama?, pomislih, ali ponekad ponešto treba i prećutati, bar dok se ne utvrdi da vredi igrati otvorenih karata.
– Ako možeš da dve ili tri godine budeš na putu, što da ne.
– Toliko?
– Možda i duže.
– I da se ne vraćamo uopšte?
– Aha.
– A kad bi se krenulo?
– Sledeće godine u ovo vreme, najkasnije do početka proleća; treba mi još oko godinu dana da sve podrobno razradim.
– Hm. Ja sam planirao da ove godine putujem dva meseca, sledeće tri, i tako da povećavam. Ali nije ni ovo loše kao ideja. A kol'ko za to treba para?
– Ne više nego što te i ovako košta beogradski „ultimat survival“. Pratim desetak sajtova i blogova ciklo-globtrotera, i kalkulacije su uglavnom slične: otprilike 450 evra mesečno po osobi, ali tu su uračunati i troškovi noćenja u hostelima i kampovima, otprilike svakog drugog dana, avionske karte i feriboti tamo gde se ne može kopnom, troškovi oko viza, putno osiguranje... I kad sve to preračunaš, izađe da ti za avanturu života treba manje od petnaest evra dnevno.
Dok sam ga zatrpavala informacijama koje revnosno sakupljam na netu, razmišljala sam o povoljnostima zbog takve izmene plana. Ukoliko bi me Željko pratio svojim kombijem, vozila bih bez bisaga teških preko 30 kg i dnevno prelazila mnogo više od osamdesetak kilometara, što je prosek na višegodišnjim putovanjima biciklom; na kraju svakog dana čekao bi me siguran krevet i krov nad glavom, a u vreme kada ne pedeliram, uživala bih u kakvom-takvom komforu, što na putu dugom 80.000 km i te kako znači. To sam mu sve i rekla.
– A kad stignete uveče, ja vas čekam s toplim čajem i skuvanim ručkom, pa ti ne moraš ništa da radiš, samo da se opustiš i odmaraš – nadovezao se.
Oboje se nasmejasmo zbog aluzije na to kakva sam domaćica. U kuhinju ulazim samo kad treba da skuvam kafu ili prođem na terasu, mada sam se u pojedinim fazama života svojski trudila da prevaziđem svoju nezainteresovanost za seckanje, mešanje i krčkanje, i izrastem u uzornu kuvaricu. Jedna od tih faza tokom koje su mi se aktivnosti oko šporeta počele čak i dopadati bila je dok smo se Željko i ja zabavljali. Dobro ste pročitali – bili smo par, pre pet-šest godina, što ovoj priči daje neočekivani obrt, s perspektivom brojnih zapleta. A meni, u razgovoru koji doživljavam i vodim kao pregovore od odsudne važnosti, obezbeđuje adut na koji ću zaigrati u pravom trenutku.
I evo ga. Kad počne da razrađuje mogućnosti za samofinansiranje puta ukoliko ne budemo našli sponzore, pomislim: „To! Takav saputnik mi treba“, ali kratko kažem:
– Išli bismo samo ti i ja.
Muk s druge strane.
– Ima nekih kobajagi zainteresovanih, ali nisu pouzdani i ne poznajem ih dovoljno. A na takav put ne mogu s bilo kim. – Pravim psihološku pauzu, što sam naučila u tehnikama prodaje svega i svačega, pa poentiram: – A s tobom bih uvek putovala. I na kraj sveta.
To zvuči kao otvoreni flert ali nimalo ne lažem i ne preterujem. Ako postoji muškarac s kojim bih se upustila u takvu pustolovinu, onda je to Željko. U duši je avanturista, kao dugogodišnji kamper i strastveni raftingaš blizak je s prirodom, a kao difovac, vičan kojekakvim veštinama preživljavanja. Zašto ga se nisam setila ranije? Pa, zato što ne vozi bicikl sem do prodavnice, što je samohrani otac sa sinom srednjoškolcem, što je letos otvorio svoju privatnu radnju, a ponajviše zbog principa, verovatno glupog, kog se dosledno pridržavam – da bivše momke nikada i ni za šta ne cimam.
Nabrajam mu sve te razloge kao da ga odbijam za saputnika – još jedan prodajni trik, poznat kao lažno odstupanje. „Ne, ne, nije to za tebe, ne možeš ti to sebi da priuštiš“, kažete pošto ste uložili sve svoje znanje i umeće dokazujući nekome kako mu je to što nudite apsolutno neophodno. I postigli ste efekat kao u antologijskoj sceni kad se čiča raskočoperi: „Ko bre sirotinja?! Je l' ja? Daj pet karata!“
Željko se, očekivano, usprotivi mom odgovaranju. Vrlo je odlučan – i u svojoj energičnosti preglasan pa slušalicu moram da odmaknem od uveta – dok pobija razloge koji bi ga sprečili u nameri da jednom u životu uradi nešto za sebe, i to upravo ono što oduvek želi – da neograničeno putuje. Na svako moje: „Ali, kako ćeš...?“, ima spreman odgovor, kao da je on, a ne ja, mesecima ranije sve isplanirao i samo čekao da se pojavi pravi saputnik. Testiram ga i dalje, iznalazeći nove razloge, ali on pada u vatru. Okej!, uverio si me, ti najbolje znaš šta možeš.
Imam njegovo obećanje, ali ne znam koliko je zaista čvrsto. Odluka o takvom putovanju ne donosi se u telefonskom razgovoru, čak i da ste u dobu kojem su ludosti primerene, a nekmoli kada ste dva i po puta stariji. A možda i grešim. „Ne znaš me“, ponovio je više puta, i u tome ima pravo. Jeste da smo se zabavljali dve godine i jeste da sam bila toliko zaljubljena da sam poželela da imamo dete, ali ja ga u stvari ne poznajem dovoljno. E pa ovo je prava prilika za to: trista šezdeset pet dana pomnoženo sa tri a možda i više, skoro sve vreme zajedno i neizbežno upućeni samo jedno na drugo – koliko parova provede skupa toliko zgusnutog vremena?
Pitam se kako bi sve to uopšte izgledalo i da li bismo ponovo bili zajedno. Nije da to želim, samo mi se pod takvim okolnostima čini neminovnim da status prijatelja zamenimo statusom prijatelja sa „posebnim povlasticama“. Ali prerano je da o tome mislim. Prerano je i da poverujem da se odlučio.
Tražeći saputnika, prethodnih meseci razgovarala sam sa mnogo mojih drugara cikloturista. To su oni ljudi koji bolje od ikoga znaju da bez napora nema kretanja. Da se ravnoteža održava samo ako se kreće napred. Da se jahač točka nikome ne podređuje da bi išao tamo kuda želi. Da se sanjač prepoznaje po širom otvorenim očima i udivljenom pogledu, vazda začuđenom zbog beskrajne raznolikosti života oko nas. Da reči prostranstvo, sloboda, šuma, rastinje, životinje, staze, sunce, nebo, horizont, postaju magične tek kad ih izgovori dete u nama. No može li se u ime toga odbaciti ceo dosadašnji život? Sve ostaviti i samo tako krenuti?
Nekima, koji bi pošli, nije pravo vreme. Drugi nemaju pravo da misle samo na sebe. Zašto bi onda Željko bio izuzetak, kad ima mnogo više tih „ali“ od većine njih? Ja ih nemam. Imam obavezu jedino prema svom snu. 
|
