Zen biciklizam

Wed, 10 Feb 2010 20:47:00 +0100

Zen učitelj je poslao četiri svoja učenika na biciklima u supermarket. Kada su se vratili, učitelj ih upita: "Zašto ste vozili bicikle?" Prvi učenik je odgovorio: "Na biciklu sam dovezao vreću krompira. Drago mi je što je nisam morao nositi na leđima." Učitelj ga pohvali i reče: "Ti si pametan mladić. Kad odrasteš, nećeš hodati okolo pogrbljenih leđa poput mene." Drugi učenik je odgovorio: "Ja volim gledati polja i drveće, kada jurim na biciklu pored njih." Na to mu učitelj odgovara: "Tvoje oči su otvorene i videćeš svet." Treći učenik je odgovorio: "Vozeći bicikl živim u skladu sa svojim bitkom." Učitelj je bio vrlo zadovoljan i odgovorio mu: "Ti voziš zlatnom stazom harmonije." Došao je red i na četvrtog učenika, koji je uzvratio: "Vozim bicikl da bih vozio bicikl." Na to je učitelj ustao i seo ispred njega, te rekao: " Ahh, od sada sam ja tvoj učenik."

GEA (Geography-Ecology-Adventure )

Tue, 26 Jan 2010 23:41:00 +0100

Putovanje biciklom oko sveta planiram od prošlog leta, ali izuzev dosta preciznog itinerera i prora�una vremena koje mi treba da sve to izvozam, nisam daleko odmakla. Zapravo, nisam se ni mrdnula sa mrtve ta�ke kada je re� o klju�nim stavkama za realizaciju tog sna: nemam novac za put a ni sponzore u najavi. Sve što trenutno imam jeste �vrsta rešenost koja me ne napušta kada me medijske ku�e, kojima pišem tra�e�i njihovo pokroviteljstvo, ne udostoje ni negativnog odgovora, kada zbog neodlo�nih �ivotnih da�bina odlo�im naru�enu izradu veb-sajta i registraciju udru�enja koje moram imati zbog potencijalnih sponzora, kada se ispostavi da „sigurni“ i „pouzdani“ saputnici zavaravaju i sebe i mene. Uporno nastavljam da smišljam nove mogu�nosti, nepokolebljivo uverena u onu staru: nikad nije bilo da ne bude na�ina, ili onu koeljovsku: ako u nešto veruješ celim bi�em, �itava vasiona udru�i�e se da ti u tome pomogne.

Kada sam shvatila da �e mi od svega biti najte�e da prona�em saputnika, a skitati sama svetom i nije baš uputno, javio mi se �eljko. Od svih dana u godini, tokom koje se �ujemo najviše dva ili tri puta, pozvao me je upravo na Bogojavljanje. Nisam veliki vernik da bih to shvatila kao Bo�iji znak, a ne verujem previše ni u sudbinu, ali teško je bilo odupreti se utisku da ipak postoji dosluh izme�u mojih �elja i zvezdanog poretka, zacrtanog mi u datumu i �asu ro�enja. Kako bilo, va�no je da sam dobila novu nadu zbog sasvim druga�ije mogu�nosti na koju ne bih ni pomislila. Da li �e biti prava – znam koliko i vi.

– Je l’ mogu i ja s vama, ali da vozim moj spava�i van? – upitao je kada sam mu ispri�ala �ime se bavim i o �emu danono�no razmišljam poslednjih šest meseci.

Kojim nama?, pomislih, ali ponekad ponešto treba i pre�utati, bar dok se ne utvrdi da vredi igrati otvorenih karata.

– Ako mo�eš da dve ili tri godine budeš na putu, što da ne.

– Toliko?

– Mo�da i du�e.

– I da se ne vra�amo uopšte?

– Aha.

– A kad bi se krenulo?

– Slede�e godine u ovo vreme, najkasnije do po�etka prole�a; treba mi još oko godinu dana da sve podrobno razradim.

– Hm. Ja sam planirao da ove godine putujem dva meseca, slede�e tri, i tako da pove�avam. Ali nije ni ovo loše kao ideja. A kol'ko za to treba para?

– Ne više nego što te i ovako košta beogradski „ultimat survival“. Pratim desetak sajtova i blogova ciklo-globtrotera, i kalkulacije su uglavnom sli�ne: otprilike 450 evra mese�no po osobi, ali tu su ura�unati i troškovi no�enja u hostelima i kampovima, otprilike svakog drugog dana, avionske karte i feriboti tamo gde se ne mo�e kopnom, troškovi oko viza, putno osiguranje... I kad sve to prera�unaš, iza�e da ti za avanturu �ivota treba manje od petnaest evra dnevno.

Dok sam ga zatrpavala informacijama koje revnosno sakupljam na netu, razmišljala sam o povoljnostima zbog takve izmene plana. Ukoliko bi me �eljko pratio svojim kombijem, vozila bih bez bisaga teških preko 30 kg i dnevno prelazila mnogo više od osamdesetak kilometara, što je prosek na višegodišnjim putovanjima biciklom; na kraju svakog dana �ekao bi me siguran krevet i krov nad glavom, a u vreme kada ne pedeliram, u�ivala bih u kakvom-takvom komforu, što na putu dugom 80.000 km i te kako zna�i. To sam mu sve i rekla.

– A kad stignete uve�e, ja vas �ekam s toplim �ajem i skuvanim ru�kom, pa ti ne moraš ništa da radiš, samo da se opustiš i odmaraš – nadovezao se.

Oboje se nasmejasmo zbog aluzije na to kakva sam doma�ica. U kuhinju ulazim samo kad treba da skuvam kafu ili pro�em na terasu, mada sam se u pojedinim fazama �ivota svojski trudila da prevazi�em svoju nezainteresovanost za seckanje, mešanje i kr�kanje, i izrastem u uzornu kuvaricu. Jedna od tih faza tokom koje su mi se aktivnosti oko šporeta po�ele �ak i dopadati bila je dok smo se �eljko i ja zabavljali. Dobro ste pro�itali – bili smo par, pre pet-šest godina, što ovoj pri�i daje neo�ekivani obrt, s perspektivom brojnih zapleta. A meni, u razgovoru koji do�ivljavam i vodim kao pregovore od odsudne va�nosti, obezbe�uje adut na koji �u zaigrati u pravom trenutku.

I evo ga. Kad po�ne da razra�uje mogu�nosti za samofinansiranje puta ukoliko ne budemo našli sponzore, pomislim: „To! Takav saputnik mi treba“, ali kratko ka�em:

– Išli bismo samo ti i ja.

Muk s druge strane.

– Ima nekih kobajagi zainteresovanih, ali nisu pouzdani i ne poznajem ih dovoljno. A na takav put ne mogu s bilo kim. – Pravim psihološku pauzu, što sam nau�ila u tehnikama prodaje svega i sva�ega, pa poentiram: – A s tobom bih uvek putovala. I na kraj sveta.

To zvu�i kao otvoreni flert ali nimalo ne la�em i ne preterujem. Ako postoji muškarac s kojim bih se upustila u takvu pustolovinu, onda je to �eljko. U duši je avanturista, kao dugogodišnji kamper i strastveni raftingaš blizak je s prirodom, a kao difovac, vi�an kojekakvim veštinama pre�ivljavanja. Zašto ga se nisam setila ranije? Pa, zato što ne vozi bicikl sem do prodavnice, što je samohrani otac sa sinom srednjoškolcem, što je letos otvorio svoju privatnu radnju, a ponajviše zbog principa, verovatno glupog, kog se dosledno pridr�avam – da bivše momke nikada i ni za šta ne cimam.

Nabrajam mu sve te razloge kao da ga odbijam za saputnika – još jedan prodajni trik, poznat kao la�no odstupanje. „Ne, ne, nije to za tebe, ne mo�eš ti to sebi da priuštiš“, ka�ete pošto ste ulo�ili sve svoje znanje i ume�e dokazuju�i nekome kako mu je to što nudite apsolutno neophodno. I postigli ste efekat kao u antologijskoj sceni kad se �i�a rasko�operi: „Ko bre sirotinja?! Je l' ja? Daj pet karata!“

�eljko se, o�ekivano, usprotivi mom odgovaranju. Vrlo je odlu�an – i u svojoj energi�nosti preglasan pa slušalicu moram da odmaknem od uveta – dok pobija razloge koji bi ga spre�ili u nameri da jednom u �ivotu uradi nešto za sebe, i to upravo ono što oduvek �eli – da neograni�eno putuje. Na svako moje: „Ali, kako �eš...?“, ima spreman odgovor, kao da je on, a ne ja, mesecima ranije sve isplanirao i samo �ekao da se pojavi pravi saputnik. Testiram ga i dalje, iznalaze�i nove razloge, ali on pada u vatru. Okej!, uverio si me, ti najbolje znaš šta mo�eš.

Imam njegovo obe�anje, ali ne znam koliko je zaista �vrsto. Odluka o takvom putovanju ne donosi se u telefonskom razgovoru, �ak i da ste u dobu kojem su ludosti primerene, a nekmoli kada ste dva i po puta stariji. A mo�da i grešim. „Ne znaš me“, ponovio je više puta, i u tome ima pravo. Jeste da smo se zabavljali dve godine i jeste da sam bila toliko zaljubljena da sam po�elela da imamo dete, ali ja ga u stvari ne poznajem dovoljno. E pa ovo je prava prilika za to: trista šezdeset pet dana pomno�eno sa tri a mo�da i više, skoro sve vreme zajedno i neizbe�no upu�eni samo jedno na drugo – koliko parova provede skupa toliko zgusnutog vremena?

Pitam se kako bi sve to uopšte izgledalo i da li bismo ponovo bili zajedno. Nije da to �elim, samo mi se pod takvim okolnostima �ini neminovnim da status prijatelja zamenimo statusom prijatelja sa „posebnim povlasticama“. Ali prerano je da o tome mislim. Prerano je i da poverujem da se odlu�io.

Tra�e�i saputnika, prethodnih meseci razgovarala sam sa mnogo mojih drugara cikloturista. To su oni ljudi koji bolje od ikoga znaju da bez napora nema kretanja. Da se ravnote�a odr�ava samo ako se kre�e napred. Da se jaha� to�ka nikome ne podre�uje da bi išao tamo kuda �eli. Da se sanja� prepoznaje po širom otvorenim o�ima i udivljenom pogledu, vazda za�u�enom zbog beskrajne raznolikosti �ivota oko nas. Da re�i prostranstvo, sloboda, šuma, rastinje, �ivotinje, staze, sunce, nebo, horizont, postaju magi�ne tek kad ih izgovori dete u nama. No mo�e li se u ime toga odbaciti ceo dosadašnji �ivot? Sve ostaviti i samo tako krenuti?

Nekima, koji bi pošli, nije pravo vreme. Drugi nemaju pravo da misle samo na sebe. Zašto bi onda �eljko bio izuzetak, kad ima mnogo više tih „ali“ od ve�ine njih?

Ja ih nemam. Imam obavezu jedino prema svom snu.

avanturistkinja

Zen biciklizam

GEA (Geography-Ecology-Adventure )