Umoran sam od plivanja. Danima plivam...ne brojim ih više. Čini mi se da je i ovaj sanduk od drveta, na koji se oslanjam isto toliko umoran. Što se više prijanjam uz njega, on sve više tone. Usta su mi suva, u sred ovolike vode. Plutam već dugo posle brodoloma. Posle šoka, bio sam srećan što sam preživeo, što sam se snašao i zgrabio ovaj sanduk. Onda sam razmišljao šta je najpametnije da uradim...dok me ne pronađu. Odlučno sam krenuo kroz vodeno prostranstvo, čekajući da me neko spazi i spase. Nadajući se, možda, nekom ostrvu ili obali. Sada..sada ne znam. Pre dva dana (bar mislim da je bilo pre dva dana) sam video kopno, krenuo ka njemu. Nisam stigao. Kopno se udaljilo ili me je neka struja odnela. Ne znam, a sada me više i ne zanima. Prvih dana, dok sam plivao i plutao, prolazile su mi razne slike i misli kroz glavu. Moj život. Moja kuća. Moja porodica. Sve što sam naučio i stekao i zavoleo tokom života. Svi moji padovi i usponi...sada, sada nema slika, nema misli. Samo ovo što trenutno izgovaram naglas. Više ne zamišljam ni kopno ni brod. Okolo je samo beskrajna modra voda, sanduk i ja. Samo, sada. Možda bih mogao da se pitam...gde dalje? Koliko dugo, još? Hoću li izdržati? Ali, ne. Pitanja sa naznakom nade, samom sebi više ne postavljam, jer ne znam odgovor. Nemoćan sam pred ogromnim Suncem, mrklom noći, milijardu i milijardu zvezda i pred Mesecom sa čovečijim licem. Nemoćan sam... u molekulima vode. Ona je savršeno mirna i ravnodušna. Nema nikakvih emocija prema meni ili je ja možda ne razumem, čim smo se našli ovde gde jesmo. Sanduk, voda i ja. Sada već bez prošlosti, bez budućnosti, bez ikakvih životnih kategorija...ičega. Imanja, nemanja, snage, volje, izdržljivosti, mudrosti, motiva...nema ničeg ovde. I sada, dok shvatam ovo, shvatam to potpuno prazno, šuplje, bez ikakvog trzaja ili trnca. Sada...i da naiđe brod, da nastavim da živim, opet neće biti ničega nego te spoznaje...sanduka i mene, jednog običnog molekula u beskraju. nasloniću malo glavu na moj sanduk, dok plutam, dok mi Sunce suši lice i dok me napušta sve ono što sam ikada mislio, znao, osećao..da znam, da umem, mogu, hoću...Do sledećeg brodoloma..ili možda ne.
