Dok sam pripremala da popijem veliku roze- crvenu pilulu, objašnjavala sam Viktoriji, prednosti crvene deteline i prirodnog estrogena. Naravno, iako je bila znatiželjna,nije baš imala sluha za ono što sam počela da trabunjam kao objašnjenje. Što je sasvim, negde i normalno. I tako, pomislim...pročitavši u jednoj dobroj knjizi, rečenicu koja počinje ...i kada se srušen Berlinski zid....pomislim,, jebote...kada je to bilo...davno. I zid, i Tito, Jugoslavija, ratovi, raspad, bombardovanje...I moj prvi kaput, braon boje ( već ovde moram da kažem da nijedna reč nije napisana ni sa primesom nostalgije ili samosažaljenja - mada sam imala par takvih trenutaka pre nekoliko nedelja- kada sam čula ovu pesmu:, moja majka je slušala tu pesmu, jedno popodne 1979-te godine.)..ah, da ,kaput, i odvratan osećaj, da nije bilo vreme za kaput, jer mi je bilo stravično vrućina, a nisam smela ništa da kažem..jer jbg ipak je novi kaput - čak imam i sliku sa polaroida, sa crvenim obrazom (od šamara. jer sam previše negodovala u toku slikanja...e tako, sada ćeš da se slikaš da imaš uspomenu na kaput i kako si lepa) I onda sam imala osećaj da nećemo živeti ono o čemu sanjamo ili sanjarimo. U principu mogu da kažem da nije fer, ali osećaj me nije varao, nikada, Možda sam ja varala njega...u stvari pokušala..ne vredi to...I ništa se nije mnogo izmenilo od tog kaputa. I dalje ne volim kaputa, ne volim vrućinu i fotografisanje. Nema polaroida i ne dobijam šamare što neću da se slikam. Jedino su boje bile drugačije..ali i to je dobro.
Ako se i desi neka budućnosti, ni ona neće biti mnogo drugačija od ovoga. Sem možda crvene deteline. Ako bude bilo neke budućnosti. Generalno ili subjektivno. To sve što je sutra - možda i nije.
U sebi sam valjala ogromne vrtloge. Bura se stišala..već duže vreme. Ponekada podigne po neki talas..ništa bitno. To sada zaista znam...u snu sam sedela na obali modro- crvenog mora, glatkog i mirnog kao vakuum, u ogormnoj kamenoj kući gledala kako je sunce zaronilo u horiznot, znajući da će tako večno i ostati. Dok sam se sa lakoćom, neverovatnom lakoćom tela i duše oslonjala na topli kamen oblika puževe kućice. Osećaj nezamenjiv, neponovljiv, neizgovorljiv...
I koliko god bila uglavnom mizantrop, ne mogu a da se ne sažalim...isto ponekada i saosetim (ako postoji ovakav oblik glagola uopšte)...
i kako žena može da od crvene deteline ode u pičku materinu ...pa vidi se. :)
Dugo sam maštao o tome da napišem dobar post o tome koliko mi je kristalno jasno moje haotično razmišljanje . Samo uvek je postajao samo jedan problem , to sam morao napisati u skroz haotičnom tekstu , onda on već nebi bio toliko kristalno jasan , bar drugima . Verovatno niti meni jer čim bi haos prešao u reči bio bi u neku ruku već uređen ........tu sam uvek stajao sa svojim maštanjem .
Tebi izgleda to malo bolje polazi za rukom , za divno čudo ja ( ovde se počinjem smejati od srca alatko ) sve savršeno dobro razumem
Kad god načneš temu crvene deteline, ja zbrišem od stra'a.
Ali ti se baš zainatila da mi tog crva usadiš u mozak !
: )))
Setih se...
Jednom su mi kupili jezivo ružnu maslinasto-zelenu jaknu. Pošto sam uporno odbijala da je obučem među svet kad idem, sa sve propratnim efektima u vidu urlanja, jakna ode kao nasledstvo mom mlađem bratu.
Mrtav ladan i za svet nezainteresovan kakvog ga Bog dao, on je od ružnoće te jakne napravio hit sezone i naveo brojne sledbenike da se istim modelom ogrnu.
Ja sam se, naravno, kasniije hvalila da je jakna bila moja.
da sam juce otisla na more (obicno se kaze -da sam umrla-, umesto mora), danas ne bih procitala ovaj post, i da nije sveznajuceg googla pojma ne bih imala da postoji crvena detelina.
fino sto postoji, al` sto se mene tice, daleko joj lepa livada.
: )
Yin duso! Da si ti juce otisla na more - otisla bih i ja za tobom i bolelo bi dupe za crvenu detelinu- Otvorila bih bar na plazi... Kakve bre livade...eee
)
prošle sam godine kupila fenomenalan crveni kaput
(razdjevičila sam ga po beogradu prije godinu dana)..volim taj kaput.imala sam jedan crveni iste boje kada sam bila mala...ravno iz trsta za mene....ne volim se slikati...nikada nisam našla djetelinu s 4 lista ni običnu a kamo li crvenu...nosim i svoj križ, nekada mi baš dozlogrdi ali u suštini...osmjeh mi ne silazi s lica....mislim da sam pronašla sva četiri lista....u sebi...ja sam sretan čovjek.......
Vidi,vidi...kad od prokletstva "nosićeš braon kaput" nisam stradala samo ja.A to o detelini,nije da je nisam tražila nikad,nego smo se nekako uvek mimoilazile... mada sam gotovo sigurna da smo se kadkad u prolazu gotovo očešale jedna o drugu : )
