Naspavah se, danas, samo tako. Ko zna dokle bih snevala snove fine, da me trener ne probudi u pola jedan, cak. Raspisao poternicu za malim mi, u prevodu:

"A sto on ne dolazi na treninge, mama ?"

Rekoh mu, kazna u kombinaciji sa bakterijama u nosu, trajace jos neko vreme. Smuseno je prihvatio razlog, zahvalio se,  pozeleo skori dolazak. Bas.

Jos malo bih se razvlacila po krevetu, zubati suncevi zraci su me prijatno milovali po kozi, da mi dete zatim ne uleti u sobu i ne skoci na krevet.

"Mamaaa...samo bi da spavas. Hajde ustani..."

Lenjosti mojoj dodje kraj. Dorucak kad mu vreme nije, malo igre s' malim, pa nazad u sobu. Dugo tako neki osecaj imala nisam.

Po celom spratu, orila se muzika sezdesetih. Pesme se redjale jedna za drugom...

Everybody loves somebody sometimes...

Be my little baby...

Raindrops are falling...

Something stupid...

Celu sam sobu naopacke izvrnula i nanovo sredjivala; uzivajuci, plesuci i pevuseci u isti mah. Divota. Kao nekad, kad sam mladja bila.

Ni primetila nisam da se mali usunjao i posmatra "mamu u napadu ludila", otvorenih usta. Nije dete naviklo da mama, bez razloga, tek tako, djuska po kuci.

"Mama...?"

"E, ovo je, zvrku, muzika prava...ovo valja, ovo bi i ti trebao slusati..."

Zbunjeno je klimnuo glavom i izgubio se brzinom svetlosti, misleci ko zna sta u svojoj glavi.

Prijatnog umora sad sedim za stolom, kucam, dok instrumental iz filma Kum, cuje se u pozadini.

Prijatan dan danas, nadasve...