Odgovor na lancani izazov, otvorio mi je vrata uspomena. I sad, ne mogu a da nesto ne napisem o jednom delu tacke 3. Moj prvi put.

Bilo je to daleke '94.-te... Skolska godina se zavrsila, planiralo se letovanje. Nije nam se nesto na more islo, buduci da bi isli sa roditeljima. Moj, godinu dana mladji, brat i ja, dobismo ponudu da sa par drugara i njihovim ocem odemo na jedno jezero. Nasi su se slozili i, sve lepo, dogovorili. Islo se krajem jula. Meni je, ionako, svejedno bilo, buduci da sam bila iskreno i po prvi put, ocajno i nesrecno zaljubljena vec nekih godinu dana.

Kakvih je to samo godinu dana bilo. Tumarala sam kucom i skolskim hodnicima, bezvoljno i setno. Utapala tugu u svetskim klasicima tuznih ljubavi i ekranizacijama istih. Pisala price, redje pesme. I, neizostavno, dnevnik. Jela uzasno malo, poput vrapcica nekog. Majka se, ocajna, za kosu cupala. Da joj dete, pred ocima, vene. Nije me bilo briga; za mene je postojao samo on.

A druzili smo se, svakodnevno. Bio je to decko iz susedne skole, i drugaricin mi drug; poznata prica. Svaki odmor, svako bezanje sa casova, provodili smo u obliznjem kaficu. Vidjali se povremeno i kod njega, kuci. Nikada izmedju nas nista nije bilo. Cak ni kad sam mu otkrila svoju tajnu...jednog suncanog maja, ispred kafica, naocigled sviju. Cutao je, pognute glave, neko vreme, a onda sapatom izustio:

"Ali, ja imam devojku..."

Kasnije, tog istog dana, iz inata sam, kod drugarice, nasla decka. i, iz inata, sa njim bila do kraja skolske godine. Kako je godina prosla, tako je i moj inat splasao. Ali, decko to nije znao. Danima me je progonio, zivkao, slao pisma. Nije mu pomoglo. Vratila sam se u svoju cauru, u sebi brojeci dane do promene boravka, bar na neko vreme, od dosadnog bivseg decka i rane svoje.

22.07. - dan kada smo na jezero stigli. Bata i ja sami, sa po koferom u ruci, krenusmo stazom, a da ni znali nismo kuda nas vodi. Drugari, takodje brat i sestra, kasnili su sa docekom. I, tada me strefilo. Kofer mi lagano skliznu iz ruke, ostadoh na mestu ukopana. Nama u susret isao je decko, preslikanog lika rane mi moje. Kroz sapat sam izustila njegovo ime... Rasplinulo se poput balona od sapunice; to nije mogao biti on, znala sam. A opet, od njega ne mogoh pobeci. utom su se i drugari pojavili i povedose nas do vikendice, gde cemo nadalje biti.

To isto vece, ponovo nabasah na privid. Upoznasmo se, njegovo ime zanimalo me nije, prozvah ga imenom tudjim. Pitao nije za razlog, ne bih mu, svejedno, ni rekla. A nije se ni bunio. Provedosmo divno vece. Drustvo je bilo veliko i saroliko, miks mladih i starijih. Nerazdvojni smo bili.

Dva dana kasnije, 24.07., dogovor je pao za vecernji izlazak. Vecera, setnja kraj vode, malo diskoteke. I ne primetivsi, negde tokom veceri, nas dvoje se izdvojismo i ostadosmo sami. Put nas je doveo do kampa i njegove prikolice.

Nekih delova se, i do danas, ne secam jasno. Ali, mogu reci da jeste, u neku ruku, bajkovito bilo. A opet, ni svesna sasvim nisam bila sta uradismo, dok sve nije bilo gotovo. Sve do tada, tesko da je iko do "druge baze" sa mnom stigao.

Njegovo iznenadjenje, nakon svega...osamuceno pitanje:

"Ti si...ti nisi..." ostatak pitanja zaglavljen u grlu.

Moje nemo sleganje ramenima. Usledilo je kliseirano paljenje cigareta "to tako rade" i mazenje do kasno u noc. A u mislima...u mislima sam bila sa Njim.

Sutradan, u pokusaju iz kreveta da ustanem, otkrih da ne mogu. Sprecavao me je ostar bol. Pracen jarkocrvenim tragovima po celom krevetu. Uspeh da dozovem drugaricu iz susednog kreveta, da je probudim i zamolim da do apoteke ode, neki lek da mi kupi. Kasnije, oprasmo i ponistismo sve tragove; bilo mi je bolje.

Tog istog popodneva, iskrala sam se sama iz vikendice i odsetala do obale. Sedoh na sitan sljunak, pogleda usmerenog u daljinu, sa jednom mislju u glavi:

"...od danas, vise nisi devojcica. Od danas, ti si zena."

Kao i:

"...to si mogao biti ti..."

Posle je svasta jos bilo, sto nije predmet price. Najbolji drug mi je, prvog dana skole, nakon dugog pogleda, samo izustio:

"Znam, skinula si djanu; vidi ti se."

A godinama kasnije, nakon nase kratke i neuspele veze, koju sam sama i inicirala i prekinula, Njemu sam ispricala Pricu o Prvom putu. Cutao je, pognute glave; kao i onda.