Budim se jutros (ako se to uopste moze nazvati spavanjem) posle ekstremno lose prospavane noci. Bezglavo jurim po kuci, oblacim se, spremam Zlatu njegove stvari, ostavljam pare za uzinu i izlecem, pod uticajem lose noci, bez da se secam sta mi nije dalo mira.
Ni za muziku nisam bila raspolozena, sunce sto me je grejalo, nerviralo me je…poznat miris… Deo puta do stanice obrastao biljkama, cvecem koje budi uspomene i vraca u detinjstvo. Na trenutak mi opet lepo i sve se brise, potire.
U autobusu. Zamisljena, odlutala ko zna gde…ponovo dobro poznato, nikad zaboravljeno lice. Seda preko puta i gleda kroz prozor. Jace je to od mene.
“Ja se izvinjavam, je l slobodno?” pitam.
“Jeste, jeste” odgovara, ne prepoznajuci. Ni glas, ni stas, nista.
Smejem se, posle svega, posle toliko godina; ipak se u nekim stvarima ne menjam, mazohista u dusi. Pogleda me cudno, ne shvatajuci moje ponasanje.
“Alo, advokat...” govorim, dok skidam naocare. Sok. Neverica.
Koliko smo mogle, presle smo deo nasih zivota u nepunih deset minuta, koliko smo se zajedno vozile. Molba za kafom, da se vidimo i detaljno ispricamo, precesljamo protekle godine. Ogromna tuga zbog sestrine teske bolesti, nepravda, dvoje male dece, tuga bas.
Sta ti je zivot…danas jesi, sutra nisi, a tako je jednostavno. Dva izbora. Mozes se predate ili ici dalje, nema treceg. Samo zdravlje da je u redu, sve drugo…bledi i minorno je, u poredjenju sa tim. U stvari, nema poredjenja, samo zdravlje. Al’ covek…ne mozes a da se ne nerviras, koliko god pokusavali, u genima upisano. Jebes ga…tako to, valjda, ide…
