U naletu sredjivanja svoje proslosti, osim teksta pomenutog u prethodnom postu, naisla sam i na jednu pesmu, meni upucenu.

Iz sveske iscepan list papira, vidno potrosen i star, datum 30.3.1994., sreda, od izvesnog Nebojse, kojeg se nikako setiti ne mogu.

Uglavnom, beznaslovna pesma ide ovako:

****

Pasce veceras zadnja zvezda,

Poslednja sansa da zamislis zelju,

Bicu kraj tebe kada ti trebam,

Toplinom svog vetra zarobicu vetar.

*

Usni veceras sve moje misli,

Sve moje zelje i strahove.

Gledaj sa visine andjele cisti,

I zapamtices sve nase tragove.

*

Jos jedan dan na ovome svetu.

Nacini cuda bar dotakni me,

Nacini od sebe hrabrog poetu,

Ne pravdaj se zagrli me.

*

Uzecu u ruke tvoje sne.

Voli me bar sekund, voli me,

Zagrli me, udahni mi zivot andjele.

****

Gledam u datum i racunam, tad sam bila drugi srednje, derle dibidus, izgledala kao da sam sedmi razred – maksimum ! Pa onda razmisljam, koga li sam inspirisala takve stihove da mi napise…? Definitivno nije mogao biti niko od decaka iz moje generacije, samo cetvrtak – ovi moji nisu posteno ni da pisu, takoreci, znali. Ah, ti srednjoskolski dani…

U svakom slucaju, papir je vec poceo, od starosti, da se cepa pri dodiru…vreme ga jede…blog je ipak dugotrajniji, da ne kazem vecan (ako se ne brise).

Jos jedna sacuvana uspomena…