Znaci, osnovni ciljevi su im: identifikacija i razvijanje ljudske inteligencije za dobrobit covecanstva (misli lokalno – deluj globalno), obezbedjivanje podsticajne intelektualne sredine (prijatan proctor u kojem se mogu igrati mice, sah, domine, ne ljuti se covece), obezbedjivanje drustvenih uslova za razvoj (splavarenja Tarom, izleti do obliznjih manastira, pecina), unapredjenje ljudske inteligencije i samih clanova Mense (kursevi sivenja, ica, pica…).

E sad, ono sto mene, a i vecinu – rekla bih, zanima, jeste – prava svrha postojanja ovakve organizacije. Da pojasnim. Kontaktiram lokalno Mensa udruzenje u Beogradu, zapljunem se za dan testiranja, bupnem tu odredjenu svotu novca i neko tamo mi sertifikuje da sam pametna…

“Ne, ne, ovde i inace ima pametnih ljudi, ali sto si TI pametan/naaa…”

I ja ondak srecna, sa sve potvrdom mi o pameti izadjem i velicam se kako sam “neko i nesto”.

Bez uvrede, ali tako ja dozivljavam tu saradu. Misljenja sam da samo ljudi nesigurni u sebe i svoju licnost i/ili ostvarenost, oni skloni narcisoizmu i kompleksima, priklanjaju svoje poverenje, da ne kazem veru, u ovu organizaciju. Na taj nacin, dobijaju sigurnost u sebe i potvrdu svojih nekih vrednosti, bla bla… Ali, ne treba smetnuti s’ uma, da postoje i jos neke vrste inteligencije: emocionalna, seksualna, socijalna, ekonomska…

Nemam nista protiv tih i takvih testova, ako se rade iz neke radoznalosti i ako se rezultat ne uzima kao “sveto slovo” jer, na kraju krajeva, nije toliko relevantan i osoba koja test polaze – placa nekome da joj kaze:

“Kako si ti samo pametaaaan…aj' sad kuci...”